KAD NEMA MAČKE...


Tri sata popodne. Upeklo sunce ispod oblaka koji prete pljuskom. Sparina. Na peronu autobuske stanice skupio se svakojaki narod: radnici koji su završili smenu i vraćaju se kući, đaci kojima se školska godina završava pa su časovi skraćeni (a ako i pobegnu ranije niko neće primetiti), razni putnici namernici koji su obilazili lekare specijaliste i druge institucije. Svi pokušavaju da nađu nekakav hlad i, onako znojavi, izviruju da vide stiže li autobus, koji je pošao iz prestonice i voziće ravnicom banatskom sve do granice.  Čekanje se odužilo ili to samo tako izgleda kad je čovek nervozan.
            Konačno, eto i autobusa. Staje na peron uz škripu kočnica. Narod se sjatio do vrata koja se otvore da propuste konduktera. Za njim izlaze oni kojima se put završio. Jedva mogu da se probiju kroz gomilu. Kondukter viče: „Polako. Pustite ljude da izađu. S nama mogu oni koji idu do kraja linije. Puni smo. Za ove iz okolnih sela sad će da stigne drugi autobus.“
            Kad više niko ne izlazi navale ljudi unutra.
            „Polako. Kuda vi“, pita kondukter.
            „Do sela...“,  odgovori prosedi, neobrijani muškarac.
            „Pa, rekao sam da sačekate. Evo autobusa za nama. Zajedno smo krenuli i samo što nije stigao.“
            „Ma, šta ga ja znam dal će da stigne. Kupio sam kartu i neću da čekam.“
            „Ama, podavićemo se unutra. Vrućina je a klima jedva radi. Sačekajte.“
            Muškarac uđe u autobus bez osvrtanja. Za njim nagrnu i drugi. Očas posla zauzmu prazna sedišta i popune prolaz između njih, navale na vozača. Oni na ulazu guraju i dalje.
            „Nema više mesta. Narode, čujete li?“ viče kondukter ali niko ne obraća pažnju.
            Doterana gospođa demonstrativno staje ispred njega: „Ja idem do poslednje stanice. Kako da uđem? Posle ovog imam autobus tek u šest sati. Nema smisla da čekam. I ja imam kartu.“
            „Znam gospođo. I ovi što se guraju znaju da će drugi autobus da stigne za koji minut. Sve su to stalni putnici. Ali, vidite, neće da sačekaju. Oni imaju svakih pola sata prevoz ali hoće baš sad. Šta ja da radim?“
            Uto iz autobusa,  na svoja vrata, izađe i vozač pa stane do kolege: „Ja ovako ne mogu da vozim. Zalepili su mi se za menjač. Unutra je da svisneš od vrućine.“
            „I šta ćemo sad?“
            „Ništa. Čekamo da stigne drugi autobus pa će putnici da se raspodele i svi zadovoljni.“
            Kao odgovor na ovaj predlog iz autobusa stigne povik: „Oćeš ti da voziš ovo čudo? Šta čekaš?“
            „Vozi ga ti kad si tako pametan.“
            Sa ulaza neko pripreti: „Prijaviću vas u firmu da maltretirate putnike.“
            „I treba da prijaviš. Imaš sreće što nema policije okolo pa da je tebe prijavim.“
            „Policije, ko za inat, nema kad zatreba. Ko zna koliko puta sam morao da razdvajam putnike koji su se potukli. I da prečim pijanima da uđu u autobus“, kaže kondukter.
            „Ma, nema vlasti. To je ono što ne valja. Da ima vlasti bilo bi i reda“, uključi se sedokosa baka. „Ko je ranije smeo da viče na nekoga u uniformi ili na poslu? Znao se red. Sad se narod otrgao i prozlio, to mu je najlakše. Šta god mu kažeš on viče ’to je moje pravo’. Samo gledaju svoj interes. Niko ne mari za drugoga. Loš smo narod, loš. Treba nam čvrsta ruka da nas utera u red.“
            „Nema to više, bako, sad je demokratija. Nema više ništa na silu i s batinom.“
            „Moj sinko, batina je iz raja izašla, pa neka kaže ko šta oće. A kad nema mačke – miševi kolo vode. Za ovih mojih skoro 80 godina svašta sam videla ali ovakvog zla i zavisti i samoživosti nikad nije bilo. Ni u staroj Jugoslaviji, ni za vreme Tita, ni kad je rat bio. Nikad. Uvek je bilo nekog poštovanja i straha. Ranije su se deca učila da poštuju starije i da znaju šta je red. A sad... šta ova deca da nauče kad se matori guraju i svađaju? Još su i dobri kad vide kakvi smo.“
            „Bako, to su nova vremena. Demokratija ti je kad te neko, da prostiš, tera u materinu, a ti ideš gde ti se hoće.“
            „Šali se ti, šali al ovo na dobro neće da izađe. Kad nema reda i sloge u familiji, pa nema u državi, čemu da se nadaš?“
            „Da će da stigne drugi autobus“, zaključi kondukter i pokazuje kako taj upravo ulazi u stanicu.
            Za tren se pretrpani autobus ispraznio a pristigli popunio. A, ostalo je, i u jednom i u drugom, praznih mesta.
(2012)

0 komentara:

Постави коментар

top