Tri sata popodne. Upeklo sunce ispod oblaka koji prete pljuskom.
Sparina. Na peronu autobuske stanice skupio se svakojaki narod: radnici koji su
završili smenu i vraćaju se kući, đaci kojima se školska godina završava pa su
časovi skraćeni (a ako i pobegnu ranije niko neće primetiti), razni putnici
namernici koji su obilazili lekare specijaliste i druge institucije. Svi
pokušavaju da nađu nekakav hlad i, onako znojavi, izviruju da vide stiže li
autobus, koji je pošao iz prestonice i voziće ravnicom banatskom sve do
granice. Čekanje se odužilo ili to samo
tako izgleda kad je čovek nervozan.
Konačno, eto i
autobusa. Staje na peron uz škripu kočnica. Narod se sjatio do vrata koja se
otvore da propuste konduktera. Za njim izlaze oni kojima se put završio. Jedva
mogu da se probiju kroz gomilu. Kondukter viče: „Polako. Pustite ljude da
izađu. S nama mogu oni koji idu do kraja linije. Puni smo. Za ove iz okolnih
sela sad će da stigne drugi autobus.“
Kad više niko ne izlazi
navale ljudi unutra.
„Polako. Kuda vi“, pita
kondukter.
„Do sela...“, odgovori prosedi, neobrijani muškarac.
„Pa, rekao sam da
sačekate. Evo autobusa za nama. Zajedno smo krenuli i samo što nije stigao.“
„Ma, šta ga ja znam dal
će da stigne. Kupio sam kartu i neću da čekam.“
„Ama, podavićemo se
unutra. Vrućina je a klima jedva radi. Sačekajte.“
Muškarac uđe u autobus
bez osvrtanja. Za njim nagrnu i drugi. Očas posla zauzmu prazna sedišta i
popune prolaz između njih, navale na vozača. Oni na ulazu guraju i dalje.
„Nema više mesta.
Narode, čujete li?“ viče kondukter ali niko ne obraća pažnju.
Doterana gospođa
demonstrativno staje ispred njega: „Ja idem do poslednje stanice. Kako da uđem?
Posle ovog imam autobus tek u šest sati. Nema smisla da čekam. I ja imam
kartu.“
„Znam gospođo. I ovi
što se guraju znaju da će drugi autobus da stigne za koji minut. Sve su to
stalni putnici. Ali, vidite, neće da sačekaju. Oni imaju svakih pola sata
prevoz ali hoće baš sad. Šta ja da radim?“
Uto iz autobusa, na svoja vrata, izađe i vozač pa stane do
kolege: „Ja ovako ne mogu da vozim. Zalepili su mi se za menjač. Unutra je da
svisneš od vrućine.“
„I šta ćemo sad?“
„Ništa. Čekamo da
stigne drugi autobus pa će putnici da se raspodele i svi zadovoljni.“
Kao odgovor na ovaj
predlog iz autobusa stigne povik: „Oćeš ti da voziš ovo čudo? Šta čekaš?“
„Vozi ga ti kad si tako
pametan.“
Sa ulaza neko pripreti:
„Prijaviću vas u firmu da maltretirate putnike.“
„I treba da prijaviš.
Imaš sreće što nema policije okolo pa da je tebe prijavim.“
„Policije, ko za inat,
nema kad zatreba. Ko zna koliko puta sam morao da razdvajam putnike koji su se
potukli. I da prečim pijanima da uđu u autobus“, kaže kondukter.
„Ma, nema vlasti. To je
ono što ne valja. Da ima vlasti bilo bi i reda“, uključi se sedokosa baka. „Ko
je ranije smeo da viče na nekoga u uniformi ili na poslu? Znao se red. Sad se
narod otrgao i prozlio, to mu je najlakše. Šta god mu kažeš on viče ’to je moje
pravo’. Samo gledaju svoj interes. Niko ne mari za drugoga. Loš smo narod, loš.
Treba nam čvrsta ruka da nas utera u red.“
„Nema to više, bako,
sad je demokratija. Nema više ništa na silu i s batinom.“
„Moj sinko, batina je
iz raja izašla, pa neka kaže ko šta oće. A kad nema mačke – miševi kolo vode. Za
ovih mojih skoro 80 godina svašta sam videla ali ovakvog zla i zavisti i
samoživosti nikad nije bilo. Ni u staroj Jugoslaviji, ni za vreme Tita, ni kad
je rat bio. Nikad. Uvek je bilo nekog poštovanja i straha. Ranije su se deca
učila da poštuju starije i da znaju šta je red. A sad... šta ova deca da nauče
kad se matori guraju i svađaju? Još su i dobri kad vide kakvi smo.“
„Bako, to su nova
vremena. Demokratija ti je kad te neko, da prostiš, tera u materinu, a ti ideš
gde ti se hoće.“
„Šali se ti, šali al
ovo na dobro neće da izađe. Kad nema reda i sloge u familiji, pa nema u državi,
čemu da se nadaš?“
„Da će da stigne drugi
autobus“, zaključi kondukter i pokazuje kako taj upravo ulazi u stanicu.
Za tren se pretrpani
autobus ispraznio a pristigli popunio. A, ostalo je, i u jednom i u drugom,
praznih mesta.
(2012)
0 komentara:
Постави коментар