ZADATI GREH „Martinov greh“ Ranko Krstajić, izdavač Prosveta, Beograd 2000.

Nova knjiga pisca i slikara Ranka Krstajića (1952) nastavak je njegovih traganja u svetovima literarne fantastike započetih prethodnim knjigama „Slučaj gospodina Asimova“ (1984, 1996), „Noći crnog meseca“ (1988), „Senke u magli“ (1994), odnosno produbljenih priređivanjem „Antologije svetske fantastike“ (1989). Roman „Martinov greh“ nastao je proširenjem i tematskim prerađivanjem istoimene novele iz zbirke „Noći crnog meseca“ i otvara ga ispovest Adama Pekeša, psihijatra koji iznosi slučaj Jagoša Bekeza, mladog pacijenta izgubljenog u fiksacijama da u njemu borave duše predaka i navode ga na strašan greh. Kao kreativna terapija Bekezu je predloženo da piše, što je rezultiralo knjižicom koju je doktor objavio o svom trošku; pacijent je, u međuvremenu, otpušten i nestao a podsećanje na njega izazvala je vest da je u selu Pasja preskakala „maloumni mladić ubio oca, smatrajući da je vukodlak“. Ovakav uvod bio je dosta čest u delima tzv. mračne fantastike/horor jer je davao alibi za svakovrsne bizarnosti u knjizi, čime su ’normalni’ čitaoci i cenzori/dežurni dušebrižnici koliko-toliko umirivani (za savremene čitaoce simptomatičnija bi bila teza o pisanju kao terapiji duševno obolelih).

            Tekst koji sledi posle uvoda može se smatrati knjigom koju je pacijent napisao ali, obzirom na njen sadržaj – povratak u rodno mesto bolesnog mladića i ubistvo – i kao ’stvarni’ događaji koji jesu ostvarenje onoga što je u rukopisu ’predviđeno’. Time se otvara mala igrarija o odnosu zapisanog i ostvarenog, koju će Krstajić ponovo razviti kada glavni junak dobije stari rukopis u kome je zapisana sudbina čitave njegove porodice. Mladić Martin se, dakle, vraća kući gde biva prepoznat kao sin Jagoš koji, pored roditelja (za oca on odmah zaključuje da je vukodlak), ima dve sestre i brata Martina. Ova zabuna/zamena mučiće Martina, baciti ga u bolesničku postelju i manične izlete u  močvaru, kroz noći i vremenske nepogode. Na njima će saznati za preljubu svoje majke i videti kako Martin ubija oca. Jevrem će mu dati spise u kojima je predviđena zla kob svih Bekeza. Iz tih reči, te iz svojih mutnih sećanja, Martin/Jagoš zaključuje da se od prokletstva ne može pobeći, da je ono obeležilo sve članove porodice tako da je budućnost samo ponavljanje prošlosti, beskrajni krugovi iz kojih nema trajnog bekstva već samo privremenih, za koje će se on, na kraju, i odlučiti. Fatalna sudbina razara svaki odnos i svaki um Bekezovih, truje ih i navodi da, konačno, odbace protivljenje i prihvate usud, čak i da insistiraju na ispunjenju zapisanog (što rade obe Martinove/Jagošove sestre, Ida i Gina).

            Priču o (pra)roditeljskom grehu i kazni autor razvija kroz kratka poglavlja za koja su karakteristične teške, mučne atmosfere i diskontinuitet radne. Opisima negostoljubive prirode, neprilagođenih ljudi koji ne komuniciraju među sobom, potencira se osećanje teskobe i izmeštenosti glavnog junaka, kao jedinog zdravorazumskog bića, dok diskontinuitet – ni jedno poglavlje ne nastavlja se na prethodno – primorava čitaoca da prihvati šizofreno izmicanje sigurnih odnosa uzrok-posledica u svesti Martina/Jagoša, odnosno onog dela koji se još batrga ne bi li izašao iz mulja ludila. Stoga  se u finalnom sagledavanju „Martinov greh“, uz ponešto primedbi (od predvidivosti samog kraja priče do predorečenosti koja oduzima draž otkrivanja istovremeno usporavajući radnju) predstavlja kao psihološka analiza poremećenih međuljudskih odnosa i nesposobnosti pojedinca da se odredi prema prostoru, vremenu i ličnostima, omeđenim pagansko/religijskim konceptima egzistencije.

(2001)