Najnovija izborna vrteška u zemlji Srbiji konačno se
završila. Posle žestokog ’presinga’ na goloruki narod, koji je podrazumevao sve
znane oblike propagande, od plakata i bilborda do mitinga i TV duela pobednici
se znaju i sad je samo pitanje kako će oni međusobno da podele zadobijeno
carstvo. Što se glasača tiče čitava ujdurma je gotova i mogu da je zaborave do
sledećih izbora. Onima koji bi ipak da se osvrnu (u gnevu) i vide kroz šta su
prošli, ukazaće se nekolike posebnosti predizborne kampanje. Specijalitet je svakako
bio ulazak kandidata (čak i onih najviših) ne samo u seoska dvorišta domaćina,
već i u njihove obore i štale, u staklenike i bašte - pa i dalje, sve do
njiva... Ovo iznenadno prisećanje vlasti (potencijalne) da je Srbija zemlja
seljaka, bilo bi pohvalno da nije tako naprasno i tendenciozno i lako čitljivo. Navikao je narod da se u predizbornim
kampanjama glamurozno otvaraju impozantni objekti kakvi su mostovi čije
dimenzije ne premašuju 10-tak metara (pa i manje) ili da se svečano preseče
traka ispred jedva stotinjak metara friško asfaltirane seoske ulice. Ovakvi
poduhvati spadaju u normalno predizborno ponašanje. Ali kad kandidati u odelima
i ’šimi’ cipelama, uđu u štale i staklenike, ili zabasaju nasred polja - to je
nešto sasvim novo. A to novo je, gle čuda, pokrenulo nešto staro, skoro
zaboravljeno, čega odavno nije bilo - političke viceve.
Ova
izborna kampanja biće zapamćena po povratku jednog od sigurnih znakova mentalnog
oporavka naroda. Predugo političkih viceva nije bilo. A postojali su čak i za
blagog vremena Titovog. Mada su dušebrižnici smatrali da su oni delo ’spoljnog
i unutrašnjeg neprijatelja’ koji bi da oslabi socijalističku zajednicu, Tito je
govorio da su politički vicevi korisni jer precizno odslikavanju problem.
Takvih viceva bilo je i za vladavine Miloševićeva; što je njen kraj bio bliži
to ih je bilo više. Sa promenom vlasti vicevi o političarima gotovo da su potpuno
nestali među narodom; tek bi poneki osvanuo da malo razveseli gladni narod bez
posla i perspektive. Nešto ozbiljno nije valjalo kad je narod zaćutao - tog
muka plašio se i veliki ’špiclov’ Miloš Obrenović. No, ne lezi vraže, eto nama
izbora i - viceva. Istina nema ih previše ali ipak su tu. Imena aktera se
menjaju, ali zapleti su ’životni’ i pogađaju metu. Najbrojniji su
poljoprivredni vicevi, kao onaj u kome seljak ustaje rano ujutru, obuče se i
ode u dvorište pa se brzo vrati i pita svoju ženu koja je i dalje u krevetu:
’Ko je pomuzo kravu, ti ili (opciono ime političara)?’. U drugom vicu povrtar
viče na ženu zašto nije pazila na decu jer su mu oplevila svu papriku; žena se
pravda da deca nisu ni ulazila u plastenik a čovek zaključi da onda mora da je
bio političar taj-i-taj, kome je on džaba objašnjavao razliku između paprike i
korova. Na sličnim mukama je i birač (iz sela ili grada) koji, vraćajući se
kući, kupi novine i kesicu čipsa pa sedne i otvori novine a tamo - političar,
ovaj baci novine pa uključi televizor a političar na svim kanalima; nesuđeni birač
ugasi televizor pa pogleda u kesicu čipsa i zaključi: ’E neću da je otvorim, pa
makar se (političar) ugušio!’ Na pitalicu ’zašto mame više ne kupuju deci
čokoladu’ odgovor je ’da političari ne bi došli na svečano otvaranje!’
U
svetlu predizbornih trendova aktiviran je i vic o čiči koji čuva ovce na
planini; kad, evo džipa iz koga izađe momak u sjajnom odelu koji kaže da će da
pogodi koliko čiča ima ovaca, a kao nagradu će da uzme jednu ovcu. Čiča slegne
ramenima a momak otvori laptop, namesti satelitsku antenu, uključi GPS, kucka
malo i kaže: toliko je ovaca. Čobanin potvrdi a onda kaže momku da će on, u ime
revanša, da pogodi ko je momak, pa ustvrdi da je ovaj ekspert. Momak upita kako
je znao a čiča objasni: ’Lako, došao si a niko te nije zvao, rekao si mi ono
što znam i treće - vraćaj mog šarplaninca!’ Naravno, eksperti mogu biti iz bilo
koje stranke ali je čiča samo jedan - običan zdravorazumski čovek iz naroda
koji jako dobro zna kad ga ’lažu i mažu’ makar se pravdali da to čine samo za
njegovo dobro.
(2012)
0 komentara:
Постави коментар