TRAGANJE ZA UTOPIJOM „Savršena planeta“ Robert Šekli, izdavač Polaris, Beograd, 1996.

Za Šeklija tvrde da je ’rođeni pripovedač’ tj. da od svega može da napravi priču; ali to, naravno, ne znači da su sve priče i kvalitetne. Mnoštvo njegovih priča ne prelazi nivo korektno napisanog ali tankog vica. No, nesporno, Šekli je napisao i ponešto valjanih proza; deo njih sabran je u ovu knjigu (u izboru i prevodu G. Vučkovića), čime je, praktično, načinjen i presek kroz osnovnu autorovu temu – (ne)mogućnost dosezanja globalne sreće za sve, odnosno ostvarenja Utopije u oba njena segmenta, zemaljskom (u pričama o budućnosti naše planete) i svemirskom (koji se dešava širom Univerzuma).

            Šeklijeve Utopije imaju različita lica, načine ostvarenja i opstajanja i svoje višestruke mračne uglove. Ovi poslednji mogu biti skriveni i privremeno umrtvljeni, kao u priči „Dobro došli u standardni košmar“ u kojoj Zemljanin vojne arsenale tuđinske Utopije radosno koristi za porobljavanje rodne planete jer sreća jednih mora da se naplati od drugih. Često, pak, ono negativno je obelodanjeno i pretvoreno u prihvatljiv segment života; tako u naslovnoj priči na utopijskoj planeti Tranaj, prosjaštvo i pljačka su legalizovani i uključeni u opštu ekonomiju; u „Hodočašću na Zemlju“ emocijama se trguje jednako javno i uspešno kao i oružjem; u „Sedmoj žrtvi“ opasnost od masovnog nasilja izbegava se njegovim kanalisanjem u pojedinačne dvoboje ili u globalni promiskuitet, kao u „Izgubljenoj budućnosti“.

            Na (prividno) drugoj strani od Utopije stoje priče „Najveći srećković na svetu“ (o nuklearnom holokaustu) i jedno od Šeklijevih remek-dela, priča „Besmrtni vojnik“, sumorna povest vojnika koga, u totalnom ratu, posle svake pogibije vaskrsavaju i šalju u nove smrti zarad svetih državnih ciljeva.

            Od preostalih priča pomenimo humorističku „Priču o stvaranju Zemlje“ i dosetku „Pitaj tek da pitaš“.

            Šeklijeve priče pravolinijske su, jednostavne (bez stilskih komplikacija i smicalica) i lišene višeznačnosti (posebno onih dubljih, skrivenijih) što ovu prozu čini izuzetno čitljivom ali joj prečesto oduzima više nego što joj daje.

(1997)