„Knjiga o lastavicama“ Vase Pavkovića (1953) otkriva
se čitaocima kao mozaik misli, asocijacija, događanja, konačno – ideja što se
rađaju i razvijaju izazvane svakovrsnim senzacijama, što u svojoj sveukupnosti
čini sliku koja se može sagledati tek kada se upoznaju svi njeni delovi da bi,
potom, pošto je celina sklopljena, povratak njenim segmentima bio obogaćen
novim značenjima i specifičnom patinom. Taj novi horizont, drugojačije
perspektive dubine, otkrivaju pesnika koji ne poseže za jednokratnim,
instantnim slikama i metaforama već je njegov rad filigranski, tanan i
precizan.
Osnovni ton pesama posledica je životne dobi lirskog
subjekta a ovaj je u godinama kada više nije sasvim mlad ali ni star. To je
čudno i čudesno doba u kome se mešaju sećanja na detinjstvo i mladost, pomalo
svode računi iako su fizičke i mentalne snage, udružene sa iskustvom, na
vrhuncu, i slute se prvi dodiri nekih novih, težih vremena. Novo se češće
očitava u osećanju odsutnosti nego kao jasno saznanje o sopstvenoj smrtnosti
(mada je ono i ranije postojalo sada je mnogo konkretnije, opipljivije). U ovom
trenutku (nizu fragenata koji ga čine) najočitije u mentalnom sklopu i doživljaju
subjekta jeste postupna spoznaja činjenice da okruženje ubrzava i da ga je sve
teže pratiti. Da li su uspomene i iskustva ono što usporava hod ili je u
pitnaju ’zamor materijala’ ostaje, kako i valja u dobroj poeziji, neotkriveno
rečima, ostavljeno svakom čitaocu da sluti i samerava po svom liku i osećaju.
Let lastavica iznad rastinja, voda i zgrada, nit je
koja, ma kako nestalna i krhka, opstaje kroz sve godine i povezuje cikluse
prirode, pojedinačne egzistencije i prevashodno brutalne sile urbano-državnog.
Ispod linija leta u nebosklonu i ispod njihovih gnezda pod gredama, rađaju se i
umiru ljubavi, traju šetnje, igre, čita se i piše, slušaju i izgovaraju reči,
čine pokreti... Zadovoljstvo onim što je urađeno, rezigniranost nad
propuštenim, predavanje običnim sitnicama, slutnje vanvremenih ciklusa
materije, laka zavedenost i „zanesenost ništavilom“, želja da se razume ali i odbijanje
te mogućnosti, sumnja u reči i stvari koje „znaju da postanu nešto drugo“,
navale prozaičnosti i poetike malog, uz stalne izlete u magiju leterature-druge
stvarnosti, jesu slojevi tog dubokog stanja životne zrelosti koja podrazumeva
prihvatanje, mirenje i učestvovanje u zemaljskim danima ma koliko haotični i
kratkotrajni oni bili.
Zaranjenje u svemir emocija uvek znači oštro
sukobljavanje sa jezikom i njegovim ograničenjima, nesavršenošću. U takvim
poduhvatima patetika i vulgarizacija stalne su opasnosti potencirane
istrošenošću reči za koju su ’zaslužni’ bezbrojni skribomani. Odoleti svim tim
iskušenjima i ne odstupiti od sopstvenih ideja podrazumeva vanrednu kontrolu,
svedenost i smirenost. Stihovi Vase Pavkovića upravo su takvi, njihova
jednostavnost u kojoj ima i razgaljujuće razigranosti i dubokih nanosa
osećajnosti dokaz su da se o večitim temama ljubavi i smrti može i danas pisati
elegantno i upečatljivo.
(2001)
0 komentara:
Постави коментар