„Knjiga o lastavicama“ Vase Pavkovića (1953) otkriva se čitaocima kao mozaik misli, asocijacija, događanja, konačno – ideja što se rađaju i razvijaju izazvane svakovrsnim senzacijama, što u svojoj sveukupnosti čini sliku koja se može sagledati tek kada se upoznaju svi njeni delovi da bi, potom, pošto je celina sklopljena, povratak njenim segmentima bio obogaćen novim značenjima i specifičnom patinom. Taj novi horizont, drugojačije perspektive dubine, otkrivaju pesnika koji ne poseže za jednokratnim, instantnim slikama i metaforama već je njegov rad filigranski, tanan i precizan.
Osnovni ton pesama posledica je životne dobi lirskog subjekta a ovaj je u godinama kada više nije sasvim mlad ali ni star. To je čudno i čudesno doba u kome se mešaju sećanja na detinjstvo i mladost, pomalo svode računi iako su fizičke i mentalne snage, udružene sa iskustvom, na vrhuncu, i slute se prvi dodiri nekih novih, težih vremena. Novo se češće očitava u osećanju odsutnosti nego kao jasno saznanje o sopstvenoj smrtnosti (mada je ono i ranije postojalo sada je mnogo konkretnije, opipljivije). U ovom trenutku (nizu fragenata koji ga čine) najočitije u mentalnom sklopu i doživljaju subjekta jeste postupna spoznaja činjenice da okruženje ubrzava i da ga je sve teže pratiti. Da li su uspomene i iskustva ono što usporava hod ili je u pitnaju ’zamor materijala’ ostaje, kako i valja u dobroj poeziji, neotkriveno rečima, ostavljeno svakom čitaocu da sluti i samerava po svom liku i osećaju.
Let lastavica iznad rastinja, voda i zgrada, nit je koja, ma kako nestalna i krhka, opstaje kroz sve godine i povezuje cikluse prirode, pojedinačne egzistencije i prevashodno brutalne sile urbano-državnog. Ispod linija leta u nebosklonu i ispod njihovih gnezda pod gredama, rađaju se i umiru ljubavi, traju šetnje, igre, čita se i piše, slušaju i izgovaraju reči, čine pokreti... Zadovoljstvo onim što je urađeno, rezigniranost nad propuštenim, predavanje običnim sitnicama, slutnje vanvremenih ciklusa materije, laka zavedenost i „zanesenost ništavilom“, želja da se razume ali i odbijanje te mogućnosti, sumnja u reči i stvari koje „znaju da postanu nešto drugo“, navale prozaičnosti i poetike malog, uz stalne izlete u magiju leterature-druge stvarnosti, jesu slojevi tog dubokog stanja životne zrelosti koja podrazumeva prihvatanje, mirenje i učestvovanje u zemaljskim danima ma koliko haotični i kratkotrajni oni bili.      
Zaranjenje u svemir emocija uvek znači oštro sukobljavanje sa jezikom i njegovim ograničenjima, nesavršenošću. U takvim poduhvatima patetika i vulgarizacija stalne su opasnosti potencirane istrošenošću reči za koju su ’zaslužni’ bezbrojni skribomani. Odoleti svim tim iskušenjima i ne odstupiti od sopstvenih ideja podrazumeva vanrednu kontrolu, svedenost i smirenost. Stihovi Vase Pavkovića upravo su takvi, njihova jednostavnost u kojoj ima i razgaljujuće razigranosti i dubokih nanosa osećajnosti dokaz su da se o večitim temama ljubavi i smrti može i danas pisati elegantno i upečatljivo.
(2001)

0 komentara:

Постави коментар

top