Pesnička avantura Dušana Vidakovića započela je i dosledno se kreće u
svetovima velikih pesničkih formi starog Japana – haiku i tanga poezije –
tradicija koja su odavno prevazišle lokalne okvire i ušle u trezore sveopšte
tradicije stiha (otud ne stoje primedbe pojedinih kritičara da ne treba
posezati za ’tuđim’ već samo za ’našim’ formama pevanja). Naravno, upotreba
nekog oblika ne podrazumeva samo puko podražavanje, peslikavanje obrazaca i
tema već i njihovu nadgradnju u skladu sa ovovremenim, ovoprostornim iskustvima. U Vidakovićevom
slučaju to znači da je ispoštovana stroga 7-5-7 haiku forma odnosno da je u
dobrom delu pesama insistirano i na folizofskom tj. zen sklopu emotivnih i
prenosno-enigmatskih značenja ali se ’radilo’ i na unošenju lokalnog kolorita u
stihove, što predstavlja, u krajnjem, više nego zanimljiv i zahtevan
eksperiment.
Knjiga „Brzinom voza“ (prvo izdanje 1992., drugo
1997.) upravo se razvija u građenju i spajanju dualiteta
japansko-tradicionalnog i domaćeg-novog senzibiliteta. U skladu s osnovnim
postavkama haikua da u jednom prizoru spaja mikro i makro svetove, traga za veličanstvenošću
malog i naslućuje grandioznost velikog, pesnik se kreće kroz velike teme
prirode, osnovnih elemenata (voda, vetrovi, nebo, smene godišnjih doba), detinjstva,
ljubavi. Grupisanjem po pet haiku pesama pod jedan naslov sem fragmentarnog
nizanja prizora postignuta je i unutrašnja dinamika segmenata, samosvojno
kretanje, promene, one očite (u prirodi) i suptilnije (u emotivnom liku). Stoga
zima postoji kao doba godine ali i u kostima osame a sneg veje na ulicama i TV
ekranu. U razvoju klasičnih tema Vidaković postepeno unosi novine da bi, od
segmenata „Antihaiku“ te ciklusa „Razglednice“ i „Brzinom voza“, uronio u
lokalne pejzaže i kolorite otkrivajući niz vinjeta o mentalitetu ljudi odnosno
fascinantne lepote i fenomene prirode. Kroz ove pesme tako izranja svet do sada
opisivan etno-epskim manirom a koji, ovog puta, u oštrim potezima biva
razobličen do svoje srži: od uzavrelih mirisa u lokalnom vozu Valjevo-Stave,
razbarušenog Ilijskog vašara, Valjeva u noći do Serjože ždrepca, u prašnjavom
prozoru voza, susrećemo se s minimalističkim antropološkim studijama ili
traktatom o putovanju železnicom. U dubljim slojevima ova se knjiga otkriva kao
pohvala putovanju, fizičkom i duhovnom, kretanju koje jeste sinonim
egzistencije, od rođenja, odrastanja, sazrevanja do smrti tela i misli. U svim
sistemima koji se razvijaju kao jedina konstanta pojavljuje se, upravo,
dinamika, sveopšto, svekoliko kretanje.
„Knjiga o hodu“ (prvo izdanje 1994., drugo 1997.) nastavak je Vidakovićevog
istraživanja putovanja kroz pejzaže i raspoloženja. Knjiga je inspirisana i
posvećena ’Ruži lutanja’ Miroslava Mandića, umetničkom projektu koji je
otelotvorenje simbioze telesno-duhovne avanture kretanja, i čini je 30 haiku
pesama svrstanih pod slova azbuke. Prizorima predela, od drumova, mora, reka i
šlepera do predgrađa, gradova u leto ili jesen (bezimenih i prepoznatih kao Beč
ili Berlin), pridodati su krokiji razdraganosti, sete, nostalgije, uz poneki
vrcavo-podrugljivi stih. Tako se uspostavlja interaktivna veza između viđenog i
doživljenog, odnosno ono što putnik vidi određeno je njegovim emocijama i
obrnuto, emocije se menjaju prema okolini kroz koju se prolazi. Stoga ne
postoji jednoobraznost u stihovima ove knjige već oni prate unutrašnju logiku
samog puta. Pesnik je u najboljoj tradiciji haikua uspeo da, u minimalnom broju
reči, bez rasplinjavanja i praznoslovlja, zaokruži jednu samosvojnu celinu koja
je osnov širokim krugovima fascinacija lepotom i zapitanosti nad tajnama
trajanja.
(1998)
0 komentara:
Постави коментар