Novi roman Đorđa Pisareva (1957) nastavak je njegovih spisateljskih ekspedicija u neistražene predele Svetova literature. Obrisi pravca autorovih napredovanja omeđeni su globalnom zapitanošću koju je stari istočnjački mag odredio kao dilemu da li je on sanja leptira ili ovaj njega, i koja se modifikuje, u svom razvoju, u pitanje šta jeste realnost i je li mimezis nova realnost. Ili, kako sam Pisarev u uvodu romana kaže, kad se odbace sva preuveličavanja i razni ukrasi, ono što ostaje zadovoljava potrebu ovog pisca za istinom (a pisac je kod njega uvek aktivan činilac, junak knjige, a ne samo eterični, sveznajući ispisivač redova). Pisac (i čitalac) zna da se, ipak, bave realnošću i da ono što izmisli nikada neće biti uverljivo koliko i sam život, dok, s druge strane, priča mora biti redukovana da ne bi otišla u preopširnost – i eto (ponovo) kontradiktornosti između mikro i makro pogleda a njenim rešenjem, kakvo god da je, neće biti zadovoljeni svi principi ali „ne možeš imati sve u isto vreme“ zaključuje Pisarev.
            Unapred se odredivši i (ne)ograničivši pisac otvara dveri svog sveta, nudeći ga na uvid i poverenje čitaocu ali ne odručući mu pravo na sumnju i podozrenje (koji su čak preporučljivi) spram teksta. Prvi deo romana je parafraziranje psihoanalitičkih slučajeva iz stručno-popularne literature; reč je o serijama varijacija likova rascepljene ličnosti koja se ispoveda podstaknuta pitanjima stručnjaka (dr Lenga poznato-nepoznatog antipsihijatra; prepoznatljiva imena začin su za zbunjivanje čitalaca i zavođenje na (ne)tačna tumačenja. Finale svake seanse je fatalno-bogohulno pitanje „a kako sve vi umrli“ u toj inkarnaciji, i sledstveno uskrsli iz jedne u drugu inkarnaciju, drugi život. To „Putovanje do kraja svih stvari“ prate simptomi patologije porodice u rasulu, rivalstva dece, fetišizma i fiksacija upletenih u vrzino kolo usuda. Naravno, posle uzimanja anamneze sledi lečenje (za bizarnu boljku sleduje isti lek), koje će se u drugom delu knjige pomešati sa bizarnim kriminalističkim slučajem (u stilu Čestertona ili Demeka). Simptomatična „kuća bolesti“ povezaće se sa „kućom knjiga“ i u sumnjivom hepi-endu, sa pripadajućim kartama mesta okršaja, kulminirati otkrivanjem krivca i strahovitom kaznom da se iščitaju sve knjige sveta, ali i otvaranjem drugih, paralelnih stvarnosti kroz koje se krstari na (psihoanalitičarskoj) sofi. U svojevrsnom epilogu ljubazna pisma izmeniće Leng, Pisarev i Milton, dovoljno da nešto od pročitanog objasne ali i zamagle i mistifikuju.
            Jednoznačnost i jednosmernost ne postoje u stvarnosti knjiga Đorđa Pisareva. Fraktal-fragment je najveća jedinica ovih sveto-liter-nazora. Kako će se ti delovi sastaviti i kako u tom slaganju funkcionisati, podložno je zakonima nasumičnosti, tajnovitih sila i spremnosti pisca za akrobatske figure sa tekstovima (uključujući tu i salto mortale, bez zaštitne mreže). Na ovakvim temeljima izrasta zamak sa bezbroj soba, vrtova, lavirinatima, ogledalima sa i bez odraza, bibliotekom, opsednutošću, opsesijama, fizičkim torturama... Princip uzrok-posledica ukinut je ili, u najboljem slučaju, relativizovan, istorija svedena na nevezane serije anegdotskih bizarnosti, citata kultnih ili zaboravljenih pisaca. U džungli pojedinačno/grupnog višeznačja i vrednosti koja se razlistala na neizbrojive, na pausima iscrtane nivoe (ne)svesnog, mentalno-fizičkog sklopa, nema ultimativnih rešenja. Kada se svi pausi i slike slože ne podudaraju se ni u jednoj konturi, linije su umnožene, seku se i prepliću, idu istim tragom ali uvek uz korak odstupanja. Mada haotičan, ovaj pogled jeste jedini pravi izraz nagomilanih nanosa milenijuma koji izdiše i otvara vrata nastupajućem. Pisac koji želi da ostane veran dobu koje živi mora da prihvati ovakvo stanje, da krene od Borhenosve ostavštine (koji je učio kako da se istina ispriča kao laž, dok su ostali učili kako da se laž ispriča kao istina) i nastavi sa otkrivanjima novih vizura literature. „Zaverom bliznakinja“ Pisarev je priložio vanredno uspelo delo toj viziji novog doba svetova stvarnosti i literature (ili su oni, ipak, lica jednog entiteta?).
(2000)

0 komentara:

Постави коментар

top