MALA ČUDA NIKADORSKA „Nikadorski hodočasnik“ Zoran Jakšić, izdavač IP „Flamarion“, Biblioteka književne fantastike „Znak Sagite“, Beograd, 1992.

Zoran Jakšić (1960) jedna je od najinteresantnijih pojava na jugoslovenskoj SF sceni. Prvu priču objavio je 1980.g. i u sledećim godinama privlači pažnju čitalaca kako svojim kratkim pričama tako i dužim ostvarenjima koja su se pojavila u časopisu „Alef“, YU SF antologiji „Tamni vilajet“ 1 i 2, SF alamnahu „Monolitu“, knjiga šesta. Godine 1987. štampan mu je – pod pseudonimom Dejvid Dž. Storm - u „Dnevnikovoj“ (Novi Sad) ediciji „SF X-100“ (koja je prevashodno objavljivala konfekcijsko štivo pisano bez prevelikih ambicija) roman „Kradljivci Univerzuma“. U pitanju je ’space opera’ puna interesantnih ideja koja je, da bi odgovarala profilu edicije, skraćena a kraj joj je potpuno izmenjen. Za ovaj roman Jakšić je dobio godišnju nagradu beogradskog Društva prijatelja SF „Lazar Komarčić“, što je bila još jedna nagrada koju mu je ovo Društvo dodelilo (Jakšić je laureat nekoliko nagrada za najbolju objavljenu priču odnosno prevod). I Jakšićevo učestvovanje na Konkursu za SF priče, koji raspisuje „Znak Sagite“ Bobana Kneževića, donelo mu je priznanja - čak tri prva mesta u kategorijama novele i priče.

            Knjiga „Nikadorski hodočasnik“ je zbirka sastavljena od 31 kratke priče, od kojih se nekoliko već pojavilo u raznim časopisima („Politikin zabavnik“, „Tehničke novine“ „Pančevac“, „Emitor“). Formalna veza između raznorodnih priča je Nikador, mistično i mitološko mesto u kome se dešavaju čudesa i iz koga do ostatka sveta stižu svakakvi pronalasci (mašine za promenu vremena – kao kategorije teorijske fizike odnosno vremensko-meteoroloških prilika, mašine za sakupljanje i konzerviranje snova, čudesni napici za preuređenje čovekovih umnih sposobnosti i slično) koji iz osnova menjaju i komplikuju život svojim novim vlasnicima. Priče u knjizi čine i nekoliko mikro celina grupisanih oko tema kakve su propast ljudskog roda (napadnutog od strane ovozemaljske vegetacije ili cvetova od po milion tona koje šalju, u znak pozdrava, dobronamerni vanzemaljci) odnosno čovečanstva pretvorenog u ptice i nesnalaženja malih anti-junaka u izmenjenim svetovima. Više priča protivi se jasnom svrstavanju u SF ili Fantasy okvire jer su građene na temeljima velikih književnih uzora kakvi su Kafka, Po, ruski klasici odnosno Andersen, braća Grim i Luis Kerol. Takve priče osnovna su vrednost knjige jer ono malo priča pisanih po principima ’panč lajna’ (efektne završne rečenice koja je najvažnija u priči) biva zaboravljeno odmah posle iščitavanja poslednje reči. U sličajevima kada preskače sva ograničenja i stvara svetove apsurdnih ustrojstava, dopunjene ironijom i cinizmom kao konstantama njegovog pripovedanja, Jakšić, svojim blistavim i višesmislenim slikama iskače iz žanrovskih okvira i svrstava se u red stvaralaca čiji radovi su, pre i iznad svega, dobra književnost, bez obzira na ime kojim je nazivaju.

(1993)