KRIMIĆ NAŠ NASUŠNI – Povodom edicije „Odabrana kriminalistička dela“ izdavač „Kraj beline“ Apatin, 1996.

Kriminalistička literatura je, na ovdašnjim kulturno/književnim scenama decenijama igrala ulogu dežurnog primera za šund u (doskora) redovnim ’svetim ratovima’ protiv šunda i kiča, tih paklenih produkata koji ugrožavaju duhovni integritet radnih nam ljudi i (barem jedno vreme) nominalno vrlih samoupravljača. Svakakva je argumentacija potezana u tim napadima, od one da takva dela podilaze niskim nagonima i strastima i propagiraju nasilje do proverenih tvrdnji da je sve to delo trulog Zapada i njegove podle zavere protiv milog i stamenog socijalizma. Krimići, kaubojci, ljubići, pornići, stripovi, horor i naučna fantastika prozivani su i žigosani ali – nikad zabranjeni jer su isti, nekim drugim radnim ljudima, bili izvor zarade tj. ličnog dohotka. Bio je to živi primer onoga što je teorijski nazvano ’pluralizam samoupravnih interesa’ (po Edvardu Kardelju), jer: jedni bi da čitaju ’loše i nepodobne’ priče i romane, drugi od štampanja istih žive a treći kukaju nad jadnom sudbinom ’prave’ umetnosti koju niko neće i plaše se za čiste duše radnika zabludelih u opakim močvarama lake zabave (bez obzira na porez protiv šunda kao potez koji je trebalo da ih odbije od loših navika). Doda li se ovome i istovremena najezda ’sumnjivih’ filmova koji su, kao još pitkiji medij, od 60-tih na ovamo preplavili bioskope, postaje jasno da je situacija na ovom polju društveno-političkog života bila kritična. No, na sreću dežurnih dušebrižnika, ne tako davno je došlo do oslobađanja od obaveze putovanja u ’svetlu budućnost’, država se raspala a sa njom i tekovine prelaznog perioda (od kapitalizma do komunizma). Briga o potrebama masa, kako duhovnim tako i materijalnim, prestala je da bude aktuelna i primarna. Danas živi, čita i gleda ko kako i šta može – ako može.

            Shodno svom šund statusu krimići su, uz retke izuzetke (Po, Dojl, Grin, Simenon) ostali izvan stalnog interesovanja etabliranih izdavača te su prevashodno opstajali u izdanjima manjih kuća i u brojnim roto-edicijama od kojih je jedna postala legenda i sinonim ove literature - reč je, naravno, o „Dnevnikovoj“ seriji „Roto romani X-100“. Krimić je tako zatvoren u začarani krug čiji su elementi: stav da je ’to’ šund, očekivanja konzumenata da pod ’tom’ firmom čitaju lakše sadržaje i ponuda izdavača koja te želje kako-tako ispunjava. Razna ’legalna’ knjiška izdanja (od slavnih Zelenih romana „Kosmosa“, brojnih izdanja Agate Kristi, Dojla, Simenona i Gardnera, te džepnih izdanja sarajevskog „Cvrčka“, BIGZa, Dečjih novina i drugih) premalo su doprinosila ’uozbiljavanju’ stanja na ovom (bojnom?) polju. Možda su najznačajniji pokušaji serioznog praćenja ove literature bile zagrebačke edicije „Trag“ (koja je izlazila gotovo dve decenije i donosila, u Vjesnikovom roto izdanju, pored konfekcijskih dela i romane višeg kvaliteta) i „Krimbis“ (izdanje Spektar, u kojoj su objavljeni izabrani romani Čendlera i Valasa te dva kola pojedinačnih romana). Jedini segment krimi romana koji je iole pažljivije praćen jesu tzv. špijunski trileri te su dela Le Karea, Forsajta, Ladlama, Foleta, Morela i ostalih iz ovog tabora lako nalazila put do znatiželjne publike i to redovno u knjiškom obliku.

            Sve u svemu, krimić je (uz pomenuti izuzetak) retka zverka na ovim prostorima, potcenjena, prezrena i gurnuta u zapećak (pa o aktuelnim zbivanjima na tom polju u svetu gotovo da nemamo informacije). Takvo stanje nisu izmenila ni česta posezanja pisaca ’ozbiljne’ književnosti za krimi formulama. Imajući sve rečeno u vidu, potez apatinskog izdavača „Kraj beline“ koji je pokrenuo ediciju „Odabrana kriminalistička dela“ svakako zaslužuje pažnju. U seriji je, u 1996. godini, objavljeno pet knjiga. Odmah se zapaža da su u pitanju dela evropskih autora starije generacije što je zanimljiva opozicija opštem izjednačavanju krimića sa američkim produktom (razlog za ovo mišljenje je u masovnoj produkciji takvih sadržaja, velikim tiražima i agresivnoj reklami koja insistira na američkom monopolu i na ovu umetničku formu).

            U ediciji su, do sada, objavljeni sledeći naslovi:

1. Žorž Simenon – Lašomovi ćute

            Još jedna avantura inspektora Megra, životnog junaka Žorža Simenona (1903-1989), klasika francuskog policijskog romana. Iako vrlo brzo postaje jasno da je u pitanju zaplet tipa ’porodični zločin’ roman ’drži’ čitaoca jer pisac ne poseže za instant akcionim rešenjima već priču bazira na postupnom upoznavanju aktera i razvoju policijske istrage koja, radom mnoštva ljudi, slaže kockice mozaika. U centru zbivanja je ostareli, umorni Megre, jednom nogom već spreman da ode u penziju, svestan dolaska novih policajaca i sudija sa drugačijim shvatanjima i metodama rada, od kojih on pomalo zazire ali, takođe, želi i da im dokaže da još nije za staro gvožđe. Simenon lako i sigurno vodi priču do razrešenja, potvrđujući da je bio i ostao jedan od najkvalitetnijih pisaca u žanru.

2. Edgar Sande – Poslovi gospodina Langoa

            Ovaj je kratki roman potvrda ’rastegljivosti’ odrednice krimić jer se sasvim ravnopravno može čitati i kao priča o odrastanju. Naime, mladi se junak, ostavši sam na svetu, zapošljava kog g. Langoa, pravnog zastupnika koji ima čudan način rada kojim uspeva da izmiri zavađene ili da dobije ustupke od prekih i naprasitih klijenata. Naravno, tajna uspeha poslodavca ’golica’ mladića. Kada, u velikom finalu Langoa nestane u plamenu sa izvesnom damom, svi koji su ga znali i koje je dobrim zadužio, uvereni su da se Langoa izvukao iz nevolje, zahvaljujući izuzetnim sposobnostima kojima raspolaže (mada se ne slažu da li je bio genijalni naučnik, hipotizer, nadri-lekar ili prepredeni pustolov) a mladi junak ostaje bogatiji za jednu začudnu avanturu i stečeno samopouzdanje. Ovakva priča je daleko od savremenih krimića ali svakako sadrži sve elemente žanra s tom razlikom da su oni dati kroz vizuru posmatrača a ne aktivnog učesnika (kako je uobičajeno) čime je čitav obrazac oneobičen sa pozitivnim rezultatom.

3. Piter Čini – Klopka

            Engleski pisac Piter Čini poznat je domaćoj publici pune četiri decenije, prevashodno po desetinama prevedenih romana. „Klopka“ je, pak, zbirka kratkih priča okupljenih oko tri teme. Jedna je špijunska i situirana je u godine II svetskog rata. Druga tema su dogodovštine jednog od najpoznatijih Činijevih junaka, privatnog detektiva Kalagana, obožavatelja viskija i lepih žena. U pitanju je spoj američke krimi škole sa evropskim okruženjem, koja funkcioniše sa promenjivim uspehom. Najzanimlivije priče u knjizi su one kojima je protagonista lopov-džentlmen Alonzo Mek Tarviš (rađen očito po uzoru na Arsena Lupena), pre svega zbog svog humora i obešenjačke lepršavosti junaka. Opšti utisak je da se Čini ne snalazi ponajbolje u kratkoj formi te da ne može, navikao na ’duži metar’, da sažme događaje na desetak strana. Zbog toga priče uglavnom deluju kao skice koje će biti razrađene u romanima.

4. Artur Konan Dojl – Likovi plesača

            Legendarni Šerlok Holms rešava, svojom uzročno-posledičnom metodom, šest zamršenih slučejava. Priče su iz knjige „Povratak Šerloka Holmsa“ u kojoj je Dojl, na zahteve mnogobrojnih obožavalaca gnevnih zbog Holmsove pogibije u sukobu sa opakim profesorom Morijartijem, oživeo detektiva i poverio mu rešavanje novih misterioznih događaja. Iako je sklon ponavljanju obrazaca zapleta (kakav je npr. onaj o predbračnon dugu smerne supruge) odnosno da prećuti neke činjenice koje u raspletu iskrsavaju kao ’deus ex machina’, ostavljajući čitaocu utisak da je ’prevaren’ više nego što je uobičajeno, Dojl je, uspešno gradeći i koristeći oreol ekscentričnosti svog heroja, zapleo slučajeve i specifičnu atmosferu u priče koje su izdržale sud vremena i stekle plemenitu patinu vrednih starina.

5. Noel Kalef – Lift za gubilište

            Na kraju ovog romana ubica će biti osuđen za zločin koji nije počinio, dok ga za onaj koji je izvršio niko ne tereti. U tom će sudskom postupku biti stvoren i novi život ubice, njegovo paralelno postojanje u izjavama i spisima. Da li će tako, makar i osuđen za nešto što nije uradio, njega stići zaslužena kazna ili je on nevina žrtva? Jesmo li (kako to kaže naslov poznatog filma) svi mi ubice? Čak i nerođeno dete koga ubija majka, ubivši sebe i svog ljubavnika koji je takođe ubica? Lakrdija pravde i morala potpuna je. Jednom pokrenuti događaji neminovno izmiču kontroli i klupko zločina razmotava se gurano sujetom, ljubavima i mržnjom, svađama, umišljenošću i, iznad svega – fatalnom slučajnošću (koja je možda dostupan nam vid sudbine). Metafizičko-egzistencijalistički novo priče otkriva još jedno moguće lice krimića koje se ne viđa često. Ispitivanje kategorija Dobra i Zla na kojima žanr počiva, relativizovanje do izjednačavanja i brisanja razlika između ovih principa, osnovni su kvaliteti „Lifta...“ po kome je snimljen i poznati film sa antologijskom muzikom Majlsa Dejvisa.

            Iako su navedeni naslovi ove edicije poznati starijim čitaocima, njihovo ponovno pojavljivanje, nekoliko decenija nakon prvog objavljivanja, dobra je prilika da mlađe generacije upoznaju dela koja čine zaostavštinu žanra i tretiraju ga drugačije od danas aktuelnih trendova. Ostaje nada da će ova edicija zaživeti i nastaviti da donosi odabrane kriminalističke knjige te da će posredstvom nje ovaj žanr konačno uspeti da izbori svoje mesto u našoj kulturi.

(1997.)