TVRDE PRIČE O TVRDOM SVETU „Ubij me nežno – antologija tvrde krimi priče“, izdavač Solaris, Novi Sad, 1996.

U kratkom ali preciznom pogovoru antologiji priređivač Svetislav Jovanov konstatuje izuzetnu popularnost tvrdog krimića i bezbroj rukavaca koje on, šireći se i dalje, dubi, tragajući za novim stvarnostima. Jer, ono što ovu školu/pravac/podvrstu kriminalnog žanra izdvaja od prethodnika (od Poa do Agate Kristi) jeste visoka životnost, uronjenost u svet kojim ne paradiraju sofisticirani detektivi i jednako prefinjeni zločinci, genijalne bakice, savršeni zločini kao intelektualni izazovi i elegantne misterije, već puze, bauljaju, batrgaju se ’ružni, prljavi, zli’ tipovi koji udaraju s leđa i ispod pojasa, bez obzira i pardona jer je to jedini način da ostna u živi na vrelom asfaltu. Razlika između dobrih i loših momaka krhka je, vrlo rastegljiva. Tvrdi detektiv svestan je, zna, da živi u haosu koga ne može promeniti osim u retkim, pojedinačnim slučajevima što je, sa stanovišta celine, zanemarljivo. Zbog toga je on, za razliku od uglađenih prethodnika, zajedljiv, ciničan, nihilistički nastrojen. Ovakav kostur tvrdo kuvanog krimića izuzetno je atraktivan za autore jer otvara široko polje poigravanja klackalicom dobro-loše u svetlu jezuitske ’cilj opravdava sredstva’. Konzumentima je, pak, data mogućnost da prepoznaju ulice i ljude iz susedstva, osete mrak nasilja kojim su opkoljeni, oslobođeni moralizatorskih pridika. Ovaj krimić doneo je i značajno relativizovanje raspleta tj. katarze: čak i kad je kriminalac uhvaćen pravda ne mora biti zadovoljena jer će ga od kazne izvući pokvareni advokati, korumpirani policajci i sudije, biće pomilovan, pušten uz nagodbu zbog viših interesa... Ideal kazne za greh ’remontovali’ su praktični razlozi potrebe sistema da opstane i u tom cilju iskoristi svakoga. Jedino su žrtva i detektiv sami, izdvojeni od matice. Takvi su svi detektivu i u ovoj antologiji, od Džona Evansa (u Čendlerovoj noveli „Nema zločina u planinama“) i legendarnog Majka Hamera (u Spilejnijevoj „Čovek koji ubija“) do onih najmlađih. Detektivi i dalje imaju hronično prazan džep i neraščišćene odnose sa prošlošću (varijantu starog duga/simpatije srećemo u Brendorovom „Oproštajnom striptizu“), čudne prijatelje, ponekad ne baš iskrene i spremne da upotrebe i ’izrade’ (Istlmenova „Smrtonosna sila“). Iako slučajevi koje rešavaju nisu oni sa naslovnih strana jednako su smrtonosni. Kraj ovih junaka stoje i oni s druge strane, plaćene ubice (Alemenovo „Novo zaposlenje“) ili varalice, većeg i manjeg kalibra (Raselov „Obnažen u Ksanaduu“).

            Književni tvrdi krimić ovdašnjem čitaocu poznat je, pre svega, u romanesknim verzijama; sve ostalo znanje dobio je iz filmova, TV serija, stripova i mnoštva konfekcijskih štanc sveščica. Celokupna dela nijednog klasika tvrdog krimića: Hemeta, Čendlera, Spilejnija, nisu prevedena. Situacija sa krimi pričom još je gora, ona jedva da je prevođena. Otuda je ova antologija  (kao i ona, neku godinu ranije, objavljena kod „Vremena knjige“) više nego značajna za upoznavanje ovog segmenta žanra, posebno zato što Jovanov otkriva i neke manje znane činjenice – Stivensovu priču „Markhajm“ (u kojoj je moralna dilema u prvom planu, što će biti stalna tema tvrdog krimića), kao i dela nežanrovskih pisaca koja se dovode u vezu sa tokovima žanra – Borhesovog „Čoveka sa ugla ružičaste kuće“ (u kojoj se tvrdi obrasci stavljeni u drugačiji kontekst). Tvrdi krimić, međutim, i pored ovog pionirskog rada ostaje nedovoljno poznat i to, što uvećava tragediju, potpuno nezasluženo obzirom na svoj visok kvalitet.

(1997)