Ingeniozna ideja Engleza Pitera Volfa o seriji džepnih knjižica pod
zajedničkim naslovom „Bleferski vodič“ bazirana je na nasušoj potrebi pojedinca
da se, uprkos svom neznanju, istakne u nekoj grupi, što se konkretno svodi na
dilemu: ’Šta usred žurke reći o nečemu o čemu se nema ni blaga predstava a da
to okupljenima zvuči i deluje ubedljivo i oštroumno?’ Volf kaže: ’Blefirajte’,
što će reći ’nasamarite, natociljajte, nadmudrite’. U tome će vam pomoći
„Bleferski vodiči – serija knjižica sa činjenicama, žargonom i ekspertizom“. Pod
’ekspertizom’ se podrazumeva stav koji uglavnom odudara od opšte usvojenih.
Svaki vodič obrađuje jednu oblast života, od umetnosti do tehnike, i daje o
njoj osnovne činjenice propuštene kroz optiku subverzivnog cinizma koji donosi
netipičan pogled i razmeravanje. I, sudeći po prodaji – a „Vodiči“ su (ima ih
za oko 200 tema; među njima je i „Bleferski vodič za blefiranje“) već godinama na
vrhu lista bestselera – ove knjižice imaju svoju milionsku publiku širom sveta.
Kod nas je izdavanje
„Vodiča“ upravo započelo, prevedeno je nekoliko naslova a kao svojevrsni
kuriozum pojavio se i prvi domaći vodič (par njih je u pripremi). „Bleferski
vodič za/kroz horor“ napisao je Goran Skrobonja, jedan od najboljih poznavalaca
dešavanja na ovom polju koji se i sam uspešno ogleda u pisanju horor proze.
Horor je svakako
zanimliva i atraktivna tema obzirom na njegovu izuzetnu ekspanziju u protekloj
deceniji na svim poljima, što je donelo nebrojano mnogo bezvrednih tvorevina
koje su sakupljale novac od publike ali i dela koja su bitno pomicala granice u
ovoj oblasti. Naravno, sve to, i komercijala i umetnost, sastavni su delovi
fenomena horora i Skrobonja ih se dotiče u „Vodiču“. U prvom delu knjige on,
pošto predoči sve prednosti horor blefa (jer horor je ’in’, ’zanimljiv’ i
’pomoću horor blefa lako možete smuvati frajera/ribu’), daje kao svojevrsne
uvode kratke istorijske preglede horor književnosti, filma, muzike, stripa i
periodike, da bi u odeljku „Ko je ko u
svetu horora“ poimenice nabrojao (uz kratak komentar) autore odnosno bitne
pojave i likove/junake popularnih horor dela, čime zaokružuje konture horor
subkulture. U ovom delu pominju se i retki domaći književnici koji su imali
hrabrosti da se ogledaju u ovom žanru za koji i dalje važi mišljenje da je šund
i paraliteratura. (Najubedljiviji kontraargument na ovakvo mišljenje, koji je
izneo Teodor Sterdžen povodom napada na SF, i koji glasi da jeste da 90% SFa ne
vredi ali i 90% bilo čega isto tako ne vredi – niko ne razmatra i uvažava.)
Zaslepljenost komercijalnim ostaje osnovni razlog za nipodaštavanje horora,
koje u akademskim krugovima ide dotle da mu se odbijaja i žanrovska posebnost,
te se horor tretira tek kao specifična ’atmosfera’ u delima. Ovakva gledišta
svesno previđaju izgrađenu horor ikonografiju koja ga jasno izdvaja od ostalih
(priznatih) žanrova. U krajnjem, i ovaj „Vodič“ doprinos je predstavljanju te
posebnosti.
Imajući u vidu
ograničeni prostor, obavezu informativnosti i odgovarajućeg tona, možemo
zaključiti da je Skrobonja uspeo da napiše zanimljivu i lepršavu knjigu koja
stoji ravnopravno sa „Vodičima“ koje su uradili inostrani autori. Za one koji
horor ne poznaju ovo će biti valjan uvod; oni koji o hororu ponešto znaju ovde
će naći nove podatke ali i kritička razmeravanja (ponekad vrlo smela); za sve
koji nameravaju da, uz pomoć ovog „Vodiča“ steknu neke poene, biće to moćno
oružje. Uspeju li u svojim namerama potvrdiće ono što je komentator „Open World“-a
napisao: „Blefiranje je umetnost.“ Dodajmo – umetnost za sva (buduća) vremena.
(1996)
0 komentara:
Постави коментар