Roman „Ljubavnički dekameron“ Vase Pavkovića, jednog od najzapaženijih
savremenih pisaca, ličnosti koja živi punim književnim životom, privukao je
pažnju publike i kritike kako svojom nesvakidašnjom i za ovdašnje prilike novom formom tako i
bogatstvom i raznovrsnošću tema te bogato nijansiranom atmosferom.
Mnoštvo glasova gradi
zavodljivu celinu knjige u kojoj autor iskušava brojne pripovedačke vizure,
diskurse i poetike prepličući citate, realnosti i fikciju, iskustva stvaralaca
i iskustva uživalaca u literaturi.
NEDELJNI DNEVNIK: Vaš roman prvenac „Ljubavnički dekameron“
(Narodna knjiga, 1998) strukturiran je kao serija fragmenata iz nekolikih
realnosti: okvirne koja se dešava na moru i druge/drugih priča-varijacija na
nekoliko tema (snovi, literatura, detinjstvo, životinje, priroda,
svakodnevica...) u osnovi kojih jeste bezbroj likova ljubavi. Ovakav postupak
rezultira izuzetnom gustinom pripovedanja i punoćem slika što se ne bi moglo
postići linearnim pripovedanjem. Ko je odgovoran za ovakvu formu, jeste li je
odabrali Vi ili se ona nametnula?
VASA PAVKOVIĆ: Priče koje čine roman su nastajale više od
deset godina. S druge strane zamisao okvirne, romaneskne priče stvorena je u
magnovenju, jedne decembarske noći 1997. kada mi se razjasnilo kako da u jednoj
za srpsku književnost dosta novoj formi izrazim svoje ideje – poetičke, lirske,
erotičke, oniričke. Rekao bih da mi se ova forma nametnula, a da sam pišući
tekst „Ljubavničkog dekamerona“ ispitivao i testirao odnos nužnosti i slučaja.
Neke priče sam nasumice, sledeći nesvesne porive, ređao i ukrštao, dok sam o
drugima, njihovom mestu, poreklu i relacijama dugo razmišljao. Želeo sam da
ukrstim intencionalni lirski doživljaj sveta i postojanja s artificijelnim, ’veštačkim’ ramom. Kao što
jezik ograničava naša čula i njihove ispovesti, tako i sam ram romana, to mi je
bila namera, ograničava i čuva sadržaj.
NEDELJNI DNEVNIK: „Ljubavnički dekameron“ pleni atmosferom
punom sete i, rekli bismo, prozračnom jednostavnošću proizašlom iz smerenosti
koju donose godine u kojima se prave barem prolazni računi prošlosti. Ovakva postavka
otvara (uvek iznova) dilemu da li delo zna više od svog stvaraoca, konkretno,
kako je, pišući o ljudima starijim i iskusnijim od sebe, mladić dorastao do
svojih junka?
VASA PAVKOVIĆ: U romanu postoji više pripovedača. Na
određenim mestima, a sve više kako se roman bliži kraju, ističe se razlika
između junaka, pripovedača u romanu i samog pisca. Junaci su ’svesni’ da neko
priča o njima i ponekad govori umesto njih, pa čak da na neki način i određuje
njihove sudbine ili se trudi da to učini. Čini se da se opet vraćamo na problem
odnosa slučaja i nužnosti. Nisu sve priče u romanu moje i nisu sve mladićeve
ili devojčine. Neke pripadaju i drugim piscima, recimo, a neke i jednom
fiktivnom lirskom glasu, sveznajućem pripovedaču, koji fantazirajući i
izmišljajući zna više od svih. „Ljubavnički dekameron“ je u mnogim stvarima
pametniji od mene. Svakojako će me nadživeti.
NEDELJNI DNEVNIK: Ljubav je tema koja, čini se, muči i odbija
savremene stvaraoce. Ogromna zaostavština svakojakih dela (od remek-dela do pukih
vulgarnosti) kao da obeshrabruje umetnike jer je balans između krajnosti,
glorifikovanja i svođenja na nagon, teško postići. U Vašem romanu telesno i
duhovno izmireni su u pejzažu koji pomalo podseća na raj i iz koga se, snagom
priča, putuje u svakovrsne vrste i stanja ljubavi.
VASA PAVKOVIĆ: Već na prvoj strani romana maksimalno sam,
svesno, lirizovao deskripciju služeći se nekim postupcima koji imaju poreklo u
Crnjanskijevim stilskim dostignućima. Na Crnjanskog se pozivam i u nekim od
priča, ali i na Kortasara, Fuentesa, Muzila, Rastka Petrovića, Kafku, Kazancakisa.
Osnovno pitanje je: verujemo li mi danas da dvoje mladih ljudi može provesti u
ljubavi i spokoju, van ovog haosa, deset dana svog života. Ako verujemo u to, a
ja još uvek verujem (recimo: sećam se jednog svog letovnaja iz godine 1978, u
Herceg Novom, sa sobičkom u starom, sada nepostojećem hotelu „Boka“!), onda
možemo poverovati u okvirnu priču romana. Ako smo izgubili veru u to –
artificijelni i ’zasićeni’ stil romana o ljubavi, namerava da nas ubedi u
’nemoguće’. Ova knjiga je naoko eskapistička. Želeo sam da posle niza tamnih i
tragičkim vizijama ’obojenih’ knjiga, pesničkih i pripovedačkih, napišeme i
jednu svetliju. Zato sam izabrao ljubav. Mladi smo dok volimo.
NEDELJNI DNEVNIK: Svojevremeno ste izjavili da nameravate da
napišete četiri zbirke od po 25 priča pre nego počnete da pišete romane. Plan
se promenio jer ste do sada objavili tri zbirke, dakle 75 priča. Ali zato u
romanu nalazimo ravno 100 kratkih priča. Kakav je i koliko promenjen ili
produbljen Vaš odnos prema priči nakon romanesknog iskustva?
VASA PAVKOVIĆ: Plan je plan i ja ću ga ispuniti kad
naredne, 2000. godine, objavim poslednju pripovedačku knjigu sa 25 novih priča.
Do sada sam otprilike napisao polovinu tekstova. Ali „Ljubavnički dekameron“ mi
se nametnuo i ja sam poslušao unutrašnji glas koji me je podstakao da se
upustim u ovu avanturu pre nego što sam želeo. Zbog romana sam uostalom
’poremetio’ i ciklus svojih pesničkih knjiga. Možda se desi da ni „Knjigu o
lastavicama“ ne objavim ove sezone, zbog romana. Ali i inače sam često
’plivajući rekom’ doživljavao da me vodena matica neko vreme nosi kuda ona
želi. Iskustvo pisanja romana, mislim, nije bitno promenilo moj odnos prema
pričanju priča. Ipak je teže pisati priče.
NEDELJNI DNEVNIK: Paralelno sa umetničkom praksom prisutni
ste na literarnoj sceni i kao antologičar. U saradnji časopisom „Reč“
realizovali ste, za naše uslove, nesvakidašnje antologije srpske erotske, krimi
i horor priče. Neobičnost se ogleda u činjenici da ste od autora tražili da
pišu na određenu temu. Kakva su Vaša iskustva sa ovim projektima?
VASA PAVKOVIĆ: Sa Dejanom Ilićem sam uredio tri takva
izbora. Naravno da ničeg ne bi bilo bez interesovanja i volje na saradnju naših
savremenih pripovadača. Ovi projekti su bar za mene vrlo provokativni (i sam
volim da pišem po narudžbini) jer me povezuju sa drugim ljudima, sa njima se
nalazim, sarađujem, dogovaram. Oni podstiču mene, ja njih itd. Neki su u tim
blokovima objavili izuzetne priče. Recimo Milica Mićić Dimovska, Ljubica Arsić,
Danilo Nikolić, Zoran Ćirić, Pavle Ugrinov, Mileta Prodanović, Mika Pantić,
Đorđe Pisarev. Upravo je u toku rad na antologijskom izboru priča o sportu.
Njega radim da Vuletom Žurićem i nadam se da će ponovo u majskom broju „Reči“
čitaoci moći da uživaju u novim, dobrim pričama srpskih pripovedča. Posebna
priča su tzv. žanrovski pisci. U krimi priči i horor priči, pojavili su se i
najbolji od njih ili bar oni koji su našli motiv da uđu u kompeticiju sa
’etabliranim’ piscima Sve to doprinosi i bogatstvu našeg književnog života, bar
ja tako mislim.
NEDELJNI DNEVNIK: Zahvaljujući svom kritičarskom radu u
prilici ste da promovišete određena dela, autore, poetike i usmeravate pažnju
publike na njih. Sudeći po tekstovima u kojima ste pisali o problemima
kitičara, svesni ste svoje uloge, njene odgovornosti te potrebe za jasnim i
poštenim stavom koji ste spremni da branite u polemikama ili debatama kakva je
bila ona o tradicionalistima i postmodernistima.
VASA PAVKOVIĆ: Otpočinjući pre dvadesetak godina svoju
autorsku karijeru nisam odvajao posao kritičara od posla pisca. Želeo sam, kao
i sada, da to bude jedna vrsta jedinstvene, lične akcije. Naravno, sve me je to
suočili i sa posledicama. Recimo: to što sam pisao negativni o NIN-ovom žiriju
povodom skandalozne odluke o nagrađivanju Danojlićevog feljtončića, imalo je za
posledicu da me isti žiti ove godine eliminiše iz konkurencije za nagradu, čak
i iz najšire. To je, u stvari, posredno priznaje meni kao kritičaru i piscu.
Kada te neznalica eliminiše, to ti je kompliment. Kada te ne razumeju ljudi
koji sa savremenom književnošću imaju manje veze od čitalaca dnevnih novina,
znači da si u pravu. Naravno: nije baš sve to tako idealno. Ostaje pitanje: ako
većina članova takvog žirija radi na fakultetima gde predaje književnost, šta
oni mogu preneti studentima i kako ih studenti, mnogo mlađi od mene, uopšte
mogu razumeti. Kritičar koji u nacionalnoj književnosti ne promoviše nove
vrednosti, apsurdna je pojava.
NEDELJNI DNEVNIK: Pisali ste o rokenrolu i stripu. Šta vas
privlači ovim neetabliranim umetnostima?
VASA PAVKOVIĆ: Celokupno duhovno iskustvo. Odrastao sam u
gradu, na gradskim ulicama. Uz rokenrol muziku, uz stripove, uopšte uz televiziju,
reklame i crtane filmove, u bioskopima sam se učio životu koliko i u
književnosti. Kako kaže Singer: ’99 procenata onoga što se objavljuje pod
znakom književnosti, ne vredi mnogo i neće preživeti ni narednu godinu’. Slično
je i sa stripom, recimo, ili sa filmom. Možda je tu procenat povoljniji, ali za
strip i film. Upravo sam završio knjigu „Slatki strip“, koju sam radio petnaest
godina, objavljujući tekstove najčešće na stranicama kulturnog dodatka
„Dnevnika“, kod urednika Vlade Kopicla. U knjizi je data jedna subjektivna,
skraćena istorija devete umetnosti iz moje, ovdašnje čitalačke vizure. Samo
slepac ne može da vidi da su „Mali Nemo“ Vindzora Mek Keja, „Krejzi Ket„
Džordža Harimena, „Princ Valijant“ Hala Fostera ili pak „Korto Malteze“ Prata
važniji za umetnost nego 99 procenata ovdašnje, ovogodišnje, recimo, romaneskne
produkcije. Svako ko drži do nekih kriterijuma zna da su od stotina pesničkih
knjiga objavljenih 1998. samo 10-15 zaslužile pažnju i tsl. Strip je urbani
fenomen, kao i rokenrol. Nije ni čudo što je u haosu 90-tih gotovo uništen u
našoj sredini – devolucijski tokovi koji su zahvatili zemlju i kulturu i njega
su približili uništenju. Ali žilav je, preživeće, kao i mi.
NEDELJNI DNEVNIK: Za kraj, standardno pitnaje: na čemu
trenutno radite?
VASA PAVKOVIĆ: Završio sam knjigu eseja o srpskim
pesnicima XX veka, od Milana Ćurčina i Milana Rakića, preko Crnjanskog i
Nastasijevića, Pope, Lalića, Radovića, pa sve do Duška Novakovića. Knjiga će,
nadam se, izaći u prvoj polovini godine, i ona je trenutna suma mog znanja o
srpskoj lirici ovog stoleća.
Razgovarao Ilija Bakić
(1999)
0 komentara:
Постави коментар