MLADI SMO DOK VOLIMO Vasa Pavković, književnik


Roman „Ljubavnički dekameron“ Vase Pavkovića, jednog od najzapaženijih savremenih pisaca, ličnosti koja živi punim književnim životom, privukao je pažnju publike i kritike kako svojom nesvakidašnjom  i za ovdašnje prilike novom formom tako i bogatstvom i raznovrsnošću tema te bogato nijansiranom atmosferom.
            Mnoštvo glasova gradi zavodljivu celinu knjige u kojoj autor iskušava brojne pripovedačke vizure, diskurse i poetike prepličući citate, realnosti i fikciju, iskustva stvaralaca i iskustva uživalaca u literaturi.

NEDELJNI DNEVNIK: Vaš roman prvenac „Ljubavnički dekameron“ (Narodna knjiga, 1998) strukturiran je kao serija fragmenata iz nekolikih realnosti: okvirne koja se dešava na moru i druge/drugih priča-varijacija na nekoliko tema (snovi, literatura, detinjstvo, životinje, priroda, svakodnevica...) u osnovi kojih jeste bezbroj likova ljubavi. Ovakav postupak rezultira izuzetnom gustinom pripovedanja i punoćem slika što se ne bi moglo postići linearnim pripovedanjem. Ko je odgovoran za ovakvu formu, jeste li je odabrali Vi ili se ona nametnula?

VASA PAVKOVIĆ: Priče koje čine roman su nastajale više od deset godina. S druge strane zamisao okvirne, romaneskne priče stvorena je u magnovenju, jedne decembarske noći 1997. kada mi se razjasnilo kako da u jednoj za srpsku književnost dosta novoj formi izrazim svoje ideje – poetičke, lirske, erotičke, oniričke. Rekao bih da mi se ova forma nametnula, a da sam pišući tekst „Ljubavničkog dekamerona“ ispitivao i testirao odnos nužnosti i slučaja. Neke priče sam nasumice, sledeći nesvesne porive, ređao i ukrštao, dok sam o drugima, njihovom mestu, poreklu i relacijama dugo razmišljao. Želeo sam da ukrstim intencionalni lirski doživljaj sveta i postojanja  s artificijelnim, ’veštačkim’ ramom. Kao što jezik ograničava naša čula i njihove ispovesti, tako i sam ram romana, to mi je bila namera, ograničava i čuva sadržaj.

NEDELJNI DNEVNIK: „Ljubavnički dekameron“ pleni atmosferom punom sete i, rekli bismo, prozračnom jednostavnošću proizašlom iz smerenosti koju donose godine u kojima se prave barem prolazni računi prošlosti. Ovakva postavka otvara (uvek iznova) dilemu da li delo zna više od svog stvaraoca, konkretno, kako je, pišući o ljudima starijim i iskusnijim od sebe, mladić dorastao do svojih junka?

VASA PAVKOVIĆ: U romanu postoji više pripovedača. Na određenim mestima, a sve više kako se roman bliži kraju, ističe se razlika između junaka, pripovedača u romanu i samog pisca. Junaci su ’svesni’ da neko priča o njima i ponekad govori umesto njih, pa čak da na neki način i određuje njihove sudbine ili se trudi da to učini. Čini se da se opet vraćamo na problem odnosa slučaja i nužnosti. Nisu sve priče u romanu moje i nisu sve mladićeve ili devojčine. Neke pripadaju i drugim piscima, recimo, a neke i jednom fiktivnom lirskom glasu, sveznajućem pripovedaču, koji fantazirajući i izmišljajući zna više od svih. „Ljubavnički dekameron“ je u mnogim stvarima pametniji od mene. Svakojako će me nadživeti.

NEDELJNI DNEVNIK: Ljubav je tema koja, čini se, muči i odbija savremene stvaraoce. Ogromna zaostavština svakojakih dela (od remek-dela do pukih vulgarnosti) kao da obeshrabruje umetnike jer je balans između krajnosti, glorifikovanja i svođenja na nagon, teško postići. U Vašem romanu telesno i duhovno izmireni su u pejzažu koji pomalo podseća na raj i iz koga se, snagom priča, putuje u svakovrsne vrste i stanja ljubavi.

VASA PAVKOVIĆ: Već na prvoj strani romana maksimalno sam, svesno, lirizovao deskripciju služeći se nekim postupcima koji imaju poreklo u Crnjanskijevim stilskim dostignućima. Na Crnjanskog se pozivam i u nekim od priča, ali i na Kortasara, Fuentesa, Muzila, Rastka Petrovića, Kafku, Kazancakisa. Osnovno pitanje je: verujemo li mi danas da dvoje mladih ljudi može provesti u ljubavi i spokoju, van ovog haosa, deset dana svog života. Ako verujemo u to, a ja još uvek verujem (recimo: sećam se jednog svog letovnaja iz godine 1978, u Herceg Novom, sa sobičkom u starom, sada nepostojećem hotelu „Boka“!), onda možemo poverovati u okvirnu priču romana. Ako smo izgubili veru u to – artificijelni i ’zasićeni’ stil romana o ljubavi, namerava da nas ubedi u ’nemoguće’. Ova knjiga je naoko eskapistička. Želeo sam da posle niza tamnih i tragičkim vizijama ’obojenih’ knjiga, pesničkih i pripovedačkih, napišeme i jednu svetliju. Zato sam izabrao ljubav. Mladi smo dok volimo.

NEDELJNI DNEVNIK: Svojevremeno ste izjavili da nameravate da napišete četiri zbirke od po 25 priča pre nego počnete da pišete romane. Plan se promenio jer ste do sada objavili tri zbirke, dakle 75 priča. Ali zato u romanu nalazimo ravno 100 kratkih priča. Kakav je i koliko promenjen ili produbljen Vaš odnos prema priči nakon romanesknog iskustva?

VASA PAVKOVIĆ: Plan je plan i ja ću ga ispuniti kad naredne, 2000. godine, objavim poslednju pripovedačku knjigu sa 25 novih priča. Do sada sam otprilike napisao polovinu tekstova. Ali „Ljubavnički dekameron“ mi se nametnuo i ja sam poslušao unutrašnji glas koji me je podstakao da se upustim u ovu avanturu pre nego što sam želeo. Zbog romana sam uostalom ’poremetio’ i ciklus svojih pesničkih knjiga. Možda se desi da ni „Knjigu o lastavicama“ ne objavim ove sezone, zbog romana. Ali i inače sam često ’plivajući rekom’ doživljavao da me vodena matica neko vreme nosi kuda ona želi. Iskustvo pisanja romana, mislim, nije bitno promenilo moj odnos prema pričanju priča. Ipak je teže pisati priče.

NEDELJNI DNEVNIK: Paralelno sa umetničkom praksom prisutni ste na literarnoj sceni i kao antologičar. U saradnji časopisom „Reč“ realizovali ste, za naše uslove, nesvakidašnje antologije srpske erotske, krimi i horor priče. Neobičnost se ogleda u činjenici da ste od autora tražili da pišu na određenu temu. Kakva su Vaša iskustva sa ovim projektima?

VASA PAVKOVIĆ: Sa Dejanom Ilićem sam uredio tri takva izbora. Naravno da ničeg ne bi bilo bez interesovanja i volje na saradnju naših savremenih pripovadača. Ovi projekti su bar za mene vrlo provokativni (i sam volim da pišem po narudžbini) jer me povezuju sa drugim ljudima, sa njima se nalazim, sarađujem, dogovaram. Oni podstiču mene, ja njih itd. Neki su u tim blokovima objavili izuzetne priče. Recimo Milica Mićić Dimovska, Ljubica Arsić, Danilo Nikolić, Zoran Ćirić, Pavle Ugrinov, Mileta Prodanović, Mika Pantić, Đorđe Pisarev. Upravo je u toku rad na antologijskom izboru priča o sportu. Njega radim da Vuletom Žurićem i nadam se da će ponovo u majskom broju „Reči“ čitaoci moći da uživaju u novim, dobrim pričama srpskih pripovedča. Posebna priča su tzv. žanrovski pisci. U krimi priči i horor priči, pojavili su se i najbolji od njih ili bar oni koji su našli motiv da uđu u kompeticiju sa ’etabliranim’ piscima Sve to doprinosi i bogatstvu našeg književnog života, bar ja tako mislim.

NEDELJNI DNEVNIK: Zahvaljujući svom kritičarskom radu u prilici ste da promovišete određena dela, autore, poetike i usmeravate pažnju publike na njih. Sudeći po tekstovima u kojima ste pisali o problemima kitičara, svesni ste svoje uloge, njene odgovornosti te potrebe za jasnim i poštenim stavom koji ste spremni da branite u polemikama ili debatama kakva je bila ona o tradicionalistima i postmodernistima.

VASA PAVKOVIĆ: Otpočinjući pre dvadesetak godina svoju autorsku karijeru nisam odvajao posao kritičara od posla pisca. Želeo sam, kao i sada, da to bude jedna vrsta jedinstvene, lične akcije. Naravno, sve me je to suočili i sa posledicama. Recimo: to što sam pisao negativni o NIN-ovom žiriju povodom skandalozne odluke o nagrađivanju Danojlićevog feljtončića, imalo je za posledicu da me isti žiti ove godine eliminiše iz konkurencije za nagradu, čak i iz najšire. To je, u stvari, posredno priznaje meni kao kritičaru i piscu. Kada te neznalica eliminiše, to ti je kompliment. Kada te ne razumeju ljudi koji sa savremenom književnošću imaju manje veze od čitalaca dnevnih novina, znači da si u pravu. Naravno: nije baš sve to tako idealno. Ostaje pitanje: ako većina članova takvog žirija radi na fakultetima gde predaje književnost, šta oni mogu preneti studentima i kako ih studenti, mnogo mlađi od mene, uopšte mogu razumeti. Kritičar koji u nacionalnoj književnosti ne promoviše nove vrednosti, apsurdna je pojava.

NEDELJNI DNEVNIK: Pisali ste o rokenrolu i stripu. Šta vas privlači ovim neetabliranim umetnostima?

VASA PAVKOVIĆ: Celokupno duhovno iskustvo. Odrastao sam u gradu, na gradskim ulicama. Uz rokenrol muziku, uz stripove, uopšte uz televiziju, reklame i crtane filmove, u bioskopima sam se učio životu koliko i u književnosti. Kako kaže Singer: ’99 procenata onoga što se objavljuje pod znakom književnosti, ne vredi mnogo i neće preživeti ni narednu godinu’. Slično je i sa stripom, recimo, ili sa filmom. Možda je tu procenat povoljniji, ali za strip i film. Upravo sam završio knjigu „Slatki strip“, koju sam radio petnaest godina, objavljujući tekstove najčešće na stranicama kulturnog dodatka „Dnevnika“, kod urednika Vlade Kopicla. U knjizi je data jedna subjektivna, skraćena istorija devete umetnosti iz moje, ovdašnje čitalačke vizure. Samo slepac ne može da vidi da su „Mali Nemo“ Vindzora Mek Keja, „Krejzi Ket„ Džordža Harimena, „Princ Valijant“ Hala Fostera ili pak „Korto Malteze“ Prata važniji za umetnost nego 99 procenata ovdašnje, ovogodišnje, recimo, romaneskne produkcije. Svako ko drži do nekih kriterijuma zna da su od stotina pesničkih knjiga objavljenih 1998. samo 10-15 zaslužile pažnju i tsl. Strip je urbani fenomen, kao i rokenrol. Nije ni čudo što je u haosu 90-tih gotovo uništen u našoj sredini – devolucijski tokovi koji su zahvatili zemlju i kulturu i njega su približili uništenju. Ali žilav je, preživeće, kao i mi.

NEDELJNI DNEVNIK: Za kraj, standardno pitnaje: na čemu trenutno radite?

VASA PAVKOVIĆ: Završio sam knjigu eseja o srpskim pesnicima XX veka, od Milana Ćurčina i Milana Rakića, preko Crnjanskog i Nastasijevića, Pope, Lalića, Radovića, pa sve do Duška Novakovića. Knjiga će, nadam se, izaći u prvoj polovini godine, i ona je trenutna suma mog znanja o srpskoj lirici ovog stoleća.

Razgovarao Ilija Bakić
(1999)

0 komentara:

Постави коментар

top