NA RAZMEĐI STVARNOSNIH KONCEPATA „Ponoć je u sobi uspomena“ Đorđe Pisarev, izdavač „Narodna knjiga“ Beograd, 2005, „Agora“ Zrenjanin, 2010.

Đorđe Pisarev (1957) spada među najzapaženije ovdašnje prozaiste postmodernističkog usmerenja. Tom literarnom svetonazoru Pisarev je veran uprkos osporavanjima koja su pratila njegove prve radove odnosno uprkos porazu postmodernista u sukobu sa tradicionalistima tokom 1990-tih. Otuda će se (ne)pažljivom čitaocu učiniti, tokom čitanja njegovog novog romana „Ponoć je u sobi uspomena“, da se autor, ipak, priklonio realističkom pripovedanju koje je tako milo akadem(ij)skim krugovima. No, kako odmiče povest - o ljubavnom trouglu između devojke koja iz grada odlazi na selo da sahrani oca, 'njenog čoveka' iz grada, koji odbija da je prati i pomogne joj u završavanju tog, tužnog i neugodnog posla, i prijatelja iz detinjstva koji prema njoj gaji dublje osećaje i spreman je da joj se 'nađe pri ruci' - realizmu skloni čitalac sve češće se sukobljava sa iskliznućima iz onoga što se naziva 'normalan' redosled dešavanja. U takve standarde ne uklapaju se raznorazne bizarne pojedinosti, da bi iz kalupa definitivno iskočili čudnovati talični predmeti koji se čas pojavljuju, čas nestaju pa vaskrsavaju bez logičnih objašnjenja. Ovi prekidi uzročno-posledičnih nizova nateraće one druge, postmodernistički nastrojene čitaoce, da se osmehnu i sigurnije nastave putešestvije kroz roman.

            U konačnom svođenju utisaka, roman se (raz)otkriva kao višeslojna slagalica u kojoj se mogu prepoznati nekoliki reperi upravo postmodernističkog manira. Realistički sloj zauzima najveći deo romaneskne konstrukcije i po tome se ovo delo razlikuje od većine ranijih Pisarevljevih dela a svojevrsni je nastavak eksperimentalnog ulaženja čvršćeg realizma u prozu, jasnije profilisanog u romanima „Pod senkom zmaja“ (2001) i „U srcu grada“ (2004). Scenario smrti roditelja koja povlači za sobom preispitivanje porodičnih odnosa odnosno mesta jedinke u sopstvenom i tuđim životima, dovoljno je prepoznatljiv da bi 'proradila' najpre identifikacijska funkcija literature a potom i ona katarzična. Pisarev je, naravno, svestan tih momenata i ne beži od njih već ih, gomilanjem detalja, produbljuje uvodeći svakodnevicu na svaku stranicu. Na ovaj materijalni temelj nadograđuje se precizna i prefinjena analiza psihologije glavne junakinje odnosno likova sa kojima je povezana: u sadašnjosti sa dvojicom muškaraca i majkom u bolnici, u sećanju sa ocem. Postupci, odluke, dileme likova (osim jednog) sledstveno su opisani i razumljivi. Čak i ono što se čini kao umerene ekscentričnosti pojedinaca mogu se uklopiti u psiho profile. U skladu sa rečenim, funkcionišu različiti nivoi življenja, oni fiziološki koji se svode na puko refleksno-instinktivno opstajanje tela sa minimumom mentalne aktivnosti, i drugi, zahtevniji, koji podrazumeva i ambicioznije intelektualne napore analize i sinteze. Glavna junakinja dolazi iz nestandardne i neobične sredine: iz veze koja, saznajemo to iz telefonskih razgovora sa dragim, intenzivno 'upražnjava' mentalnu gimnastiku kojom, ispostaviće se, maskira neka 'krta mesta' međusobnog odnosa. Kada, međutim, običan život zatraži da se iskorači iz takvog zaklona, junakinja to čini. Mada to znači da će biti ostavljena na milost i nemilost neprijateljskom svetu, ona pravi 'normalan', logičan izbor i kreće u stvarnost da obavi ono što se mora. Slično postupa i njen obožavalac iz seoskog detinjstva: on jeste izgradio (od otpadaka i sećanja) hram obožavanja ljubavi koja je otišla u grad, ali je uspeo i da se konstruktivno (kompromisno) postavi prema fatalnoj tekućoj stvarnosti, oženi se i izrodi dete, organizuje život tako da teče bez većih trzavica, uljuljkan u konformističkim institucijama i postupcima.

            Lik koji, međutim, nikako ne želi da izađe iz svog zabrana i koji će načeti a onda staviti i znak pitanja na tvrđavu realnosti jeste famozni čovek iz grada (kao urbani oponent rurarnoj verziji opstanka). Odbijanje da ode u selo mogli bi se opravdati lošim iskustvom sa pokojnikom (barem tako promišlja junakinja) ali su njegovi postupci nepovinovanja konvencijama previše sistematični da bi se opravdanje moglo tretirati više no puka želja da se voljena osoba oslobodi odgovornosti za (loš) postupak. Intenzivno i agresivno vođenje telefonskih razgovora o pročitanim knjigama, između grada i sela, samo neko vreme može se tretirati kao obostrani pokušaj da se nađe zajednička tema i tako preskoči ili umanje rascep koji je nastupio u vezi. Kako, pak, neprisutni voljeni nastavlja da pričama prikazuje knjige koje je pročitao postaje očito da nije u pitanju samo odbrambeni refleks već i demonstracija sasvim drugačije koncepcije egzistencije u kojoj se, svesno, jednoj stvarnosti, onoj na stranicama knjiga, daje prednost. Zaključak da je u pitanju puki eskapizam može biti samo delimično pojašnjenje koje, pak, ne funkcioniše u slučajevima suprotstavljanja laži i realnosti. Jer, u situaciji kada se laganjem postojeća realnost ulepšava i ublažava (bez obzira da li se to radi iz kaprica ili humanosti) iznova se otvara pitanje koja je stvarnost primarna, kojoj se prikloniti? Odgovor je individualan: ocu su latino serije u bolnici važnije od razgovora sa čerkom, realnost kumine priče o sahrani muža majci je važnija, ili bar jednako važna, koliko i njene bolničke muke, priče o knjigama bitnije su od saznanja o postupcima voljene osobe. Zbog ovakve neodređenosti glavna junakinja ne zna hoće li zateći dragog u svom gradskom stanu pa u mislima stvara različite scenarije, dok se njen kratkotrajni seoski ljubavnik vraća u svoju svakodnevicu, tešeći se i radujući novom fetišu. Nedovršeno, otvoreno finale romana odgovara dilemama i sumnjama koje junaci nose u sebi. Takav kraj parnjak je samom početku romana i nekolikim uvodnim a sasvim apartnim poglavljima. Time su pitanja stvarnosti i vremena skicirana i predočena čitaocima u svojoj potpunoj nedorečenosti koja ih, ipak, najbolje odslikava.

            Jedno od načela koja je postmodernizam proklamovao bilo je (i jeste) da su svi žanrovski obrasci i matrice jednako dobri i podobni da budu ispitivani iz novih, neuobičajenih uglova. „Ponoć je u sobi uspomena“ Đorđa Pisareva svakako se može iščitavati u ovom ključu. Nizovi 'kuka' i naznaka koje je autor razbacao po tekstu upozoravaće čitaoce da, ako su voljni, 'prestrojavaju' svoje utiske i misli ka smerovima poigravanja različitim stvarnosnim konstrukcijama odnosno tekstualnim egzibicijama. Čitaoci koji nemaju takvih ambicija mogu se ograničiti na konzumiranje psiho-realističkog nivoa priče. Kako god bilo, i jedni i drugi biće zadovoljni jer pred sobom imaju valjanu literaturu.

(2006)

TRAGANJE ZA BOŽANSKOM SILOM "Parfem" Patrik Ziskind; izdavač: Solaris, Novi Sad 2001.

Roman "Parfem", nemačkog, do tada malo poznatog, pisca Patrika Ziskinda, originalno se pojavio 1985. godine i postao senzacija, najpre u svojoj zemlji - bio je punih 9 godina na listi najprodavanijih knjiga lista "Spiegel" - a potom i u ostatku sveta. Knjiga je prevedena na 37 jezika i prodata u preko 12 miliona primeraka, bila je na best-seler listama u brojnim zemalja, osvojila je nekoliko internacionalnih nagrada, časopis "New York Times" izabrao je "Parfem" za knjigu 1986. godine. Naravno, kao i sa ostalim proizvodima za masovnu upotrebu i "Parfemu" je trebala desiti se uobičajena "procedura": padanje na sve niža mesta svakovrsnih lista da bi se, pre ili kasnije, skliznulo sa njih u - zaborav. Jer, nove knjige dolaze, publika ih željno čita na dušak, odbacuje i poseže za onima upravo pristiglim. U toj jurnjavi za modernim, "in", "top", "super", "eksta" i sličnim "objektima" nema se vremena za osvrtanje i nikome, istini za volju, to i ne pada na pamet. S druge strane, ogroman procenat dela sa best-seler lista pravljen je po oprobanom receptu koji podrazumeva praćenje i fabrikovanje interesovanja čitalaca i povlađivanje istom, što rezultira štivom namenjenim za jednokratnu instant upotrebu po sistemu "konzumiraj-baci-traži novo". Iščitavanje takvih knjiga posle nekoliko godina od njihovog pada s lista donosi poražavajuće utiske - one su nategnute, površne, neduhovite, rečju slabe. Ali, dok su uvijene u šljašteće oblande reklama i medijskih kampanja izdavačkih lobija, čine se kao remek-dela koja neizostavno moraju biti kupljena i pročitana da bi se o njima diskutovalo na svim važnim, prestižnim i elegantnim mestima. Takva su pravila ovog biznisa i na njih pristaju svi u lancu, pisci-izdavači-mediji-konzumenti, svako iz svog razloga, prvi i drugi zbog para i slave, treći da sebi prave program a četvrti da bi pripadali društvu trend načitanih i pametnih.

            Problem sa "Parfemom" je u tome što on ne sledi "prirodan tok" best-selera; i 17 godina posle pojave on opstaje, reizdaje se, nove generacije ga čitaju, starije iščitavaju. Već ova činjenica dovoljna je da ga svrsta u malobrojne knjige sa lista koje nose u sebi kvalitet dovoljan da privuče pažnju i zainteresuje uprkos izostanka reflektora tekuće literarne estrade. Naravno, kvaliteti mogu biti raznorodni ("Prohujalo s vihorom" ostaje mešavina glamura i melodrame koja se ne mora dopadati svima ali i dalje ima publiku jer zadovoljava njene želje bolje od tekućih romana na iste teme) ali svakako su zanimljivi za analizu. Podnaslov Ziskindove priče je "Hronologija jednog zločina" i autor ne daje odgovor na koji zločin misli; jer Žan Batist Grenuj, glavni junak knjige, nije počinio samo jedno ubistvo, naprotiv bilo ih je više i sva su prošla nekažnjeno; možda je zločin u tome što zaslužena kazna nije stigla od države koja je, po svim pravilima, morala to da uradi (već su je, nesvesni da to čine, izvršili bezimeni, besprizorni ljudi koji su, iz ljubavi izazvane mirisom koji je širio, pojeli Grenuja). Zločin, dakle, nije u ovim smerovima već pre u idejama majstora za pravljenje parfema, u njegovoj želji da zagospodari nevidljivom a moćnom silom pred kojom nema odbrane. A da bi se došlo do čarobnih kapi mora se zaroniti u esencije ljudskog života - u instinktivno-telesno koje je sposobno da, barem privremeno, porekne krhkost tela i u neopozivu činjenicu fizičkog nestanka koja nosi bespovratne procese regresije. Uhvatiti i zarobiti te suprotnosti cilj je Grenujev, dečaka rođenog u prljavšti pijace koji je, umesto da propadne kao još jedno truplo čovečijeg mesa, svojim fanatizmom, zarad koga se odrekao svega svakodnevno ljudskog, zakucao na vrata božanskih moći. Bez odgovora ostaje i pitanje da li on uopšte bio sposoban da bude bilo šta drugo od onoga šta je postao ili je njegov usud bio određen već prvim udahom? Svestan ili ne moguće (zadatosti) sopstvenog života, Grenuj tvrdoglavo i do samouništenja (samozaborava?) uporno traga za načinom ostvarenja svoje opsesije. Glad za znanjem koje će doneti moć briše bilo kakav moralni kodeks i obzire, destrukcija se izjednačava sa gradnjom, cilj opravdava sredstva, ma kakva ona bila.

            Ziskindov roman je pogled, iz potpuno nesvakidašnjeg ugla, na prastare dileme Slabosti i Moći, Dobra i Zla, magije otkrivanja i zloupotrebe Znanja. Mada mu se mogu zameriti nedoslednosti u vođenju priče, olako prelaženje preko nekih epizoda (koje su je mogle dodatno produbiti i polemizovati) odnosno nedostatak invencije u drugim, te ponešto preterana deduktivnost objašnjenja, "Parfem" ostaje intrigantna i zanimljiva priča, sada već oplemenjena protekom vremena.

(2002)

KRUGOVI VREMENA "Zenica sveta" Robert Džordan, izdavač Laguna, 2002.

Fantastika, u književnosti, na filmu ili stripu, najčešće se deli na tri žanrovske: naučnu, epsku-herojsku i mračnu-horor (naravno, postoji i fantastika koja nije u žanrovskim okvirima - 'glavnotokovska'). Svaka od pomenutih žanrovskih fantastika ima samostalni istorijat i linije razvoja, tokom kojih je dolazilo do uspona i padova, priznavanja kvaliteta ili prezira od strane etabliranih kritičara, preplitanja i mešanja sa ostalim žanrovima, do faza enormne popularnosti ali i oseke. Bitan element svih žanrova jeste prepoznatljivost, specifične tema i razvijena ikonografija. Odstupanja od tih obrazaca su moguća, čak i poželjna (jer upravo ona omogućuju da se žanr razvija), ali u delima za najširu publiku nije preporučljivo preterivati sa inovacijama.

            Među pomenutim žanrovima najodređenija je epska fantastika. Začetnik žanra je Robert Hauard, tvorac priča o Konanu Varvarinu, nastalih između 1932-1936.g. Ključnom knjigom smatra se "Gospodar prstenova" Dž. R. R. Tolkina, originalno objavljen 1954-1955.g. Velika popularnost trilogije (serijal je zaštitni znak žanra) izazvala je pojavu mnoštva novih dela, ponajčešće, na žalost, vrlo slabog kvaliteta jer su ostala zarobljena snagom uzora. Iako postavke žanra, preuzete iz bogate tradicije saga, epova i bajki, nude gotovo beskrajne mogućnosti, ogroman broj romana, filmova, stripova, svodi se na kopiranje prethodnika, bez imalo novina i invencija. A početne odrednice epske fantastike zaista su jednostavne: narodi, zemlje i vremena potpuno su neodređeni, ustrojstva društava su na nivou srednjeg veka u Evropi, države su monarhije, oružje mačevi, koplja, štitovi, prevozna sredstva konji ali i zmajevi, nauka ne postoji ali funkcionišu sve vrste magije i alhemija; uz dodatak svakojakih čudovišta i mračnih sila postavljena je pozornica za velike zavere i sukobe Dobra i Zla, odbrane princeza i siromašnog naroda, dokazivanje vrlina i otkrivanje prepredenih. Hauard je u sve upleo paganstvo i varvarina iz perioda pre nastanka antičke istorije, ali nije stigao da u potpunosti zaokruži taj svet. Tolkin je, pak, do tančina izgradio istoriju i sadašnjost Srednje zemlje, prepličući rodoslove, bezbrojne događaje, ratove, uzdizanja i padove sila i kraljevstva. Gotovo da ne postoji knjiga koja je sveobuhvatnije, uverljivije i upečatljivije dočarala jedan izmaštani svet. Fascinacija ovim delom dovela je do njegovog postavljanja kao etalona za sva potonja dela žanra, pisci su se trudili da mu se makar približe (i 'liče') a čitaoci, ponajpre oni koji spadaju u obožavaoce-fanove, sve su druge poredili sa "Prstenovima". Tako je sjajan početak postao svojevrsna kočnica za dalji hod. Ipak, pomeraji se dešavaju...

            "Zenica sveta" Roberta Džordana, prva je knjiga u seriji "Točak vremena", originalno objavljena 1990.g. (kod nas se obimnog poduhvata objavljivanja serije prihvatila beogradska "Laguna" i prevodilac Ivan Jovanović); prema rečima nekolicine kritičara, u pitanju je vrlo uspela saga herojske fantastike koja, naravno, podseća na Tolkinova dela. S druge strane, zahvaljujući prodaji, "Točak vremena" postaje jedan od najpopularnijih serijala epske fantastike - posle "Gospodara prstenova", naravno. Džordanova namera, sudeći po osnovnoj postavci, i nije bila da pobegne od Tolkina već, ako je moguće, da iskoristi znanja i pouke starog majstora i stvori svoju verziju priče o beskrajnim ratovima Dobra i Zla. Otuda on odmah na početku oglašava  da "Točak vremena se okreće i Doba dolaze i prolaze, ostavljajući sećanja koja postaju legende. Legende blede u mitove, a čak je i mit davno zaboravljen kada se Doba koje ga je iznedrilo ponovo vrati. U Trećem dobu, Dobu proročanstva, Svet i Vreme leže u skladu. Ono što je bilo, što će biti i što jeste još može da padne pod Senku". Prva knjiga otkriće da mračne sile ponovo prete uzdizajem. Za to su im, po proročanstvu, potrebna tri bezazlena mladića iz zabitog sela. No, i sile Dobra su na oprezu pa odvode izabrane. Potera ih sustiže i razbija družinu tako da svako mora samostalno da stigne do prvobitnom cilja, grada u kome će se otkriti ko je ključna ličnost budućeg rata. Putovanje nepoznatim predelima, susreti sa neobičnim ljudima, bekstva i bitke, raznolika čudovišta, čudnovata magija, iskušavanje sopstvenih snaga, sumnja u svakoga (čak i one koji su ih spasli), sve to leži pred nespremnim junacima koji, putujući, odrastaju i stasavaju. Džordan je brojne prepoznatljive situacije spleo u priču koja teče glatko i uspeva da održi pažnju čitaoca uprkos impozantnoj dužini (oko 900 stranica; ali i velika debljina knjiga je odlika epske fantastike). Poneko odstupanje od obrazaca, kao što je ubistvo sopstvene porodice jednog od starih, dobrih heroja, sumnja u dobronamernost sestrinstva koje spasava momke (što podseća na slično sestrinstvo koje manipuliše istorijom putem planiranih venčanja iz Herbertovog SF dela "Dina") i neodlučnost da li su odabrani sluge dobra ili mraka, dodatno podgrevaju interesovanje i održavaju tenziju knjige. Sve ove dileme, naravno, nisu ni blizu razrešenja na kraju prve knjige te znatiželjnicima-fanovima (jer samo oni će moći da isprate priču do kraja), ne ostaje ništa drugo do da (željno) čekaju sledeći nastavak (a do sada ih je izašlo desetak, jedan je upravo na listama best-selera u SAD). Džordan je bez većih problema dokazao da se i u Tolkinovoj senci mogu ispisati korektna knjige; možda će, ohrabren ovim rezultatom, pokušati da izađe iz te senke i uputi se još uvek neistraženim predelima epske fantastike.

(2003)

NETIPIČNI HEROJI U NEPOZNATOM SVETU „Čovek koji je ubio leptira“ Boban Knežević, izdavač SKC, Beograd 1996.

Treći Kneževićev roman „Čovek koji je ubio leptira“ pripada Fantasy književnom žanru, kao i prethodni, izvrsni „Crni cvet“ (prvi, „Smrt na Neptunu“ klasičan je  SF roman). Dok je „Crni cvet“ duboko uronjen u mitološke slojeve naših prostora, poprište događanja u „Čoveku...“ je potpuno nov svet sa mnoštvom žanrovski prepoznatljivih elemenata ali brojnim novotarijama. Propoznatljivost miljea rezultat je same suštine Fantasy žanra, njegovog ’baratanja’ bijkama, arhetipovima i mitologijom te se, u krajnjem, od svakog žanrovskog sveta (i dešavanja u njemu) i očekuje određena količina poklapanja sa usvojenim iskustvom. Naravno, na dobrom piscu je da, s jedne strane, ispoštuje utvrđena pravilia ali i da ih, istovremeno, s druge strane, menja (u granicama žanra), dopunjava, da ne dozvoli čitaocu da ga predznanje uljuljka. Knežević je upravo takav autor i svoju sposobnos poštovnaja i menjanja žanra dokazao je u „Crnom svetu“ a u „Čoveku..“ nastavlja u tom pravcu.

            Otuda umesto vanvremeih junaka u vanvremenoi zemlji, u ovok priči srećemo pet ličnosti iz naše savremenosti, odabranih da odu u drugi svet. Niko od njih nije oduševljen ovim ishodom i odbija da ga, što je duže moguće, prizna kao datost. Kada se, ipak, nađu u novom okruženju u kome su oni Moćna Petorka (a pet je simbol mikrokosmosa) odabrani se suočavaju sa sopstvenim savršenim neznanjem: o svemu što ih okružuje, o zadatku koji im je poveren/nematnut i čije ispunjenje je uslov povratka u ’normalnost’, oni pojma nemaju i niko ih i ne može uputiti u te tajne. Ovakva postavka zapleta nije standardna za žanr u kome se teži potankom objašnjavanju svih iskušenja koja se pred heroje postavljaju. Do kraja romana Kneževićevi ’Moćni’ (koji to i nisu) neće sagledati celinu svoje misije kao ni ustrojstvo koje od njih očekuje delanje. Stanje će dodatno komplikovati neuki domoroci i epizode sa pojavama likova iz budućnosti ili naše sadašnjosti, što sve maksimalno frustrira (anti)junake ali i čitaoce.

            Petorka sa svojim vrcavim dijalozima prepunim dosetku iz svog/našeg vremena, koji odslikavaju njihove ličnosti i međuodnose, konstantan je opozit neizvesnoti i svojom šaljivošću odudara od uobičajenih, smrtno ozbiljnih heroja. I njihovo poistovećivanje sa zadatim ulogama (nakon standardnih testova-iskušenja) žanrovski je subverzivno  (tako je, u ovoj varijanti, uloga Lopova pripala akademskom profesoru). Ovaj trenutak inicijacije, inače, obavezan je za sve mitove i njime se kristališe podela zadataka koja se u ostatku poduhvata poštuje. Tako i Moćni Ratnici, odabrani i odeveni u odgovarajuće kostime, kreću u konačni boj (predvođeni - devojkom), relativno lako stižu na odredište (umesto kroz strahovite muke) i – ne uspevaju da izvrše zadatak, što svakako nije žanrovski ’normalno’. Istina, ostaje otvorena mogućnost za ’popravni ispuit’ ali to će biti u nekoj drugoj knjizi, nastavku koji će možda objasniti nepoznanice a možda i neće...

            „Čovek koji je ubio leptira“, u krajnjem sagledavanju, otkriva se kao proza u kojoj Knežević uspešno koristi žanrovske obrasce, prilagođava ih svojim potrebama odnosno dopunjava novim rešenjima.

(1997)

VODIČI KROZ SREDNJU ZEMLJU „Tolkinov prsten“, „Tolkinov rečnik“ Danijel Dej, izdavač Esotheria, Beograd, 1998.

„Od svojih ranih dana žalio sam zbog siromaštva svoje voljene otadžbine; ona nije imala sopstvene priče, bar ne onih vrednosti koje sam ja tražio, a koje su se mogle naći u legendama drugih zemalja. Postojalo je nešto grčko, i keltsko, i romansko, germansko, skandinavskom i finsko; ali ništa englesko, osim bezvrednih pesmarica (...) Namera mi je bila da stvorim jezgro manje-više povezane legende, koja bi se protezala od velike i kosmogonijske, do nivoa romantične bajke (...) koju bih mogao da posvetim jednostavno: Engleskoj, mojoj otadžbini.“ Ovim rečima je Dž. R. R. Tolkin (1892-1973) definisao svoj spisateljski naum kome je posvetio čitav život, energiju i znanja. Rezultat je fascinantan jer je svet Srednje zemlje svakako najsloženiji i najdetaljnije izmaštani svet u celokupnoj književnosti. Njegove koordinate određene su prostorno (naš svet, obalsko podrućje Evrope i severna obala Mediterana) i vremenski (pre prvih ljudskih istorija i uzdizanja bilo koje zabeležene civilizacije; Rat za prsten dešava se između 4000-5000 godina pre nove ere a nastanak tog sveta seže 37.000 godina unazad). Svo to ogromno vreme i prostor Tolkin je ispunio legendama, mitovima, sagama. Njegov opus čini 20-tak tomova Istorije Srednje zemlje; njen najpoznatiji segment svakako je trilogija „Gospodar Prstenova“.

            U svom radu Tolkin je koristio elemente mnoštva priča starih naroda koje je, po ugledu na tradicionalan proces stvaranja bajki, krčkao u svom kreativnom loncu (jer, kako sam Tolkin kaže, stvaranje bajki/priča je kao kuvanje čorbe: „Lonac Čorbe, Kotao Priče uvek vri, a u njega se neprestano dodaju novi sastojci, ukusni i neukusni.“) Stoga je Tolkinovo delo svojvrsni mega-metatekst u kom je sažeta umetnost i kolektivno nesvesno. Kosture mnogih priča on je ispunio vrsnom imaginacijom koja plastično oživljava čudesna bića kakva su vilenjaci, patuljci, zmajevi odnosno ubedljivo slika iskonske bitke Dobra i Zla. Mada mu posebno opravdanje za korišćenje starih obrazaca i nije trebalo, Tolkin ga je vešto inkorporirao u svoje knjige objašnjavajući da je reč o događajima na osnovu kojih su nastale legende Ljudske istorije.

            Bogatstvo unikatnog sveta Srednje zemlje, mnoštvo rasa, junaka i događaja koji se prepliću, različiti nivoi značenja i simbolika, privukli su brojne izučavaoce voljne da proniknu u suštinu priča i materijal od koga je čudesno delo sazdano. Dejvid Dej jedan je od pasioniranih istraživača Tolkinovog dela i autor knjiga „Tolkin od A do Š“, „Tolkinov prsten“, „Tolkinov bestijarijum“, „Tolkinova ilustrovana enciklopedija“ (knjige sličnog profila, dakle enciklopedije/rečnici/leksikoni prate i druga obimna i popularna mega dela, kakava su nrp. Herbertov SF serijal „Peščana planete“ ili TV serija i filmovi „Zvezdane staze“).

            U „Tolkinovom prstenu“ Dej traga za inspiracijama za znamenitog „Gospodara Prstenova“, polazeći od činjenice da je potraga za prstenom jedna od arhetipskih situacija celokupne ljudske istorije, poznata u plemenskim i šamanskim ritualima i inkorporirana u mitove i legende svih naroda. Prsten je oduvek simbolizovao moć nad određenim silama a potraga za njim je proces duhovnog odrastanja i nalaženja sopstvenog mesta u svetu. Mnoštvo materijala koji je Tolkinu bio poznat dozvolio mu je da višestruko varira obrasce priča o prstenu. Najobilnije se koristio skandinavskom mitologijom, njenim pantenonom bogova, odnosno znamenitom „Volsung sagom“. Svi mitski junaci imaju parnjake u Tolkinovom romanu (Odin, vrhunski vikinški bog ’podeljen’ je u dva čarobnjaka, Gandalfa i Saurona), i svi događaji iz saga su preslikani u roman. Isti postupak Tolkin je primenio i na legende o kralju Arturu (njegov parnjak je Aragon) i Merlinu (Gandalf), legende o Karlu Velikom i njegovim hrišćanskim vitezovima, keltske i saksonske mitove i veliki nacionalni ep germanske rase „Pesmu o Nibelunzima“. Dej uporedo analizira legende i Tolkinove zahvate i intervencije, odnosno postupke unošanje obrazaca u trilogiju. U mnogo manjem obimu kao model poslužile su grčke, rimske i orijentalne priče, biblijske legende te alhemičarska simbolika. Tolkin se nije libio da otkrije izvore i uzore svog rada, čak je i insistirao na nekim nedovoljno uočenim paralelama. Ipak, mogu se zapaziti izvesna pročišćavanja obrazaca u smislu izbegavanja prečestih transformacija pozitivnih u negativne junake (čemu su posebno sklone skandinavske i tevtonske priče).

            Posle Dejevih analiza čitalac ostaje zadivljen briljantnom mešavinom znanja i imaginacije koja je sprečila da roman postane puko podražavanje, uzdižući ga u vrhunsku umetnost. Knjigu je izvanredno ilustrovao Alan Li, još jedan stvaralac zaokupljen Tolkinom.

            „Tolkinov rečnik, vodič kroz Tolkinov svet“ namenjen je čitaocima koji bi da ’pohvataju konce’ u mnoštvu priča koje se nadovezuju i povezuju jedna na drugu. Geografske lokacije, junaci, rase, događaji, dati u sažetim odrednicama, pružaju šansu znatiželjnicima da lakše, brže i potpunije uđu u magiju Srednje zemlje. Čak i u ovom, redukovanom i funkcionalnom obliku Tolkinov rad budi strahopoštovanje. Atraktivnosti rečnika doprinosi mnoštvo ilustracija, slika heroja, demona, biljaka i životinja koje su dodatni stimulans mašti čitaoca.

            Zaključimo da su „Tolkinov prsten“ i „Tolkinov rečnik“ za sve koji ulaze u Tolkinov svet i one koji mu se vraćaju – nezaobilazna literatura.

(1999)

SUSRETI SA NATPRIRODNIM „Manufaktura G“ Adrijan Sarajlija, izdavač Tardis, Beograd 2010.

Adrijan Sarajlija (1976.) predstavlja se široj čitalačkoj publici zbirkom „Manufaktura G“ u izdanju prestižnog „Tardisa“, izdavača koji prevashodno neguje domaću fantastičku književnost, posebno posvećujući pažnju prvim knjigama novih autora. I Sarajlijina se knjiga pojavila u ediciji rečitog imena „Novi horizonti“ koja je zalog razvoja literaturne fanastike na ovim prostorima. Valja isto tako zapaziti da je u pitanju zbirka priča što je u današnjem vremenu prevlasti romana nemali izuzetak i uspeh, kako za autora koji je odoleo romanesknom imperativu, tako i za izdavača koji pisca nije uslovljavao određenom formom – romanom, koji se znatno bolje prodaje od zbirki priča. (O razlozima koji su doveli do toga da se roman u drugoj polovini XX i na početku ovog veka, smatra ultimativnim oblikom pripovedanja, teorijske diskusije i dalje traju i svakako prevazilaze namere ovog prikaza.)

            „Manufakturu G“ čini 9 segmenata, od priča (dužine 10-ak strana) do jedne novele (duže od 60 strana); najveći broj proza, pak, ’razvijen’ je na 20-40-ak strana. Obzirom da autor kontinuirano objavljuje od 2008. godine na osnovu sadržaja zbirke moguće je zaključiti da se ustrajno kreće od kraćih ka dužim, ambicioznijim i zahtevnijim celinama. Naravno, kvantitativni napredak, sam po sebi, nije zalog i kvalitativnog ali jeste potvrda pomaka koji je rezultat razvoja talenta i tehničkog segmenta spisateljskog zanata. Iščitavanjem zbirke otkrivaju se široka interesovanja pisca koja variraju znane žanrovske obrasce u rasponu od naučnoj fantastici pripadajućih storija o propasti sveta, alternativnih istorija i budućnosti do hororističkih priča. Ovakva šarolikost odraz je mladim autorima primerenih ’stilskih vežbi’ kojima se iskušavaju spisateljske snage; s druge strane, valja zapaziti da se Sarajlija ne zadovoljava samo praćenjem obrazaca već pokušava, u manjoj ili većoj meri, da ih nadogradi i utisne u njih svoje specifičnosti (među koje spada i preplitanje raznorodnih žanrova). Stoga će čitalac imati priliku da lako prepoznaje podžanr alternativne istorije (u priči „Viva la revolucion!“), apokalipse („Sve što raste“) ili klasični horor („Fenomen“, „Western“ „O anatomiji i drugim trikovima“) dok će u ostalim pričama sretati elemente više žanrova. Kada se, pak, iščitavanje zbirke okonča, postaje jasno da je, mada sastavljeno od raznorodnih segmenata, „Manufaktura G“ delo koje ima unutrašnju koheziju pa i određena, prepoznatljiva težišta. Jedno od njih, zastupljeno u većini proza, u osnovi se svodi na pitanje susreta sa nepoznatim koje je najčešće natprirodno i neprijateljsko prema ljudima. Taj novi, neočekivani činilac sveta (koji je do tada normalno funkcionisao) obznanjivaće se tiho (kao u „Fenomenu“) ili burno („Western“, „Abrakadabra“) ali neminovno fatalno za pojedince, grupe ili čitav ljudski rod („Sve što raste“). Izbegavajući opšta, izlizana mesta, autor uspeva da ubedljivo dočara veliki broj različitih individualnih reakcija na kobni susret u kome leži ne samo fizička smrt nego, pre samog njenog nastupanja, spoznaja da su dotašnja pravila bila privremena i nepouzdana jer su važila samo do pojave snažnije sile koja ih je lako ukinula.

            Težište ostalih priča je na drugojačijem susretu sa nepoznatim (bez sveopšte ultimativne fatalnosti) iz koga se razvijaju nove stvarnosti; ovakvu postavku nalazimo u pričama kakve su „Viva la revolucion!“ (alternativno-istorijska: tri prostorno i vremenski udaljene linije spaja fudbalska igra), „Hronovizija“ (u kojoj mogućnost snimanja prošlosti izvrće dotadašnje istorije i tako trajno menja sadašnjost; istini za volju, prvi snimci budućnosti otkriće da se svetu sprema propast); „Manufaktura G“ je slika budućnosti u kojoj su, na ovim prostorima, izmešane epohe i civilizacije i stopljene u opskurnu mešavinu, istovremeno fascinantnu i zastrašujuću. Konačno „Wasserkrabbe“ se otkriva kao vežba iz podžanra ’stim-panka’, koji u prošlosti meša duh industrijske revolucije i invenciju XX veka; priča se, u krajnjem, sklapa kao moguća ispovest svedoka događaja koji ono što je video ne razume. U ovim pričama, dakle, nepoznato prerasta u začudnu različitost, u fascinaciju novim licima stvarnosti.

            Sarajlija svoje pripovedanje prilagođava tonu svake priče, insistira na detaljima, pokušava da tekst ne optereti objašnjenjima ili viškom epiteta što, sveukupno, donosi intrigantnu i čitljivu prozu. U nekoliko priča on se opredelio da dešavanja prati diskontinualno, kroz niz naizgled samostalnih celina čime je dobio na širini pripovedačkog zahvata, što potpuno odgovara samoj temi (propasti sveta ili njegovoj drastičnoj promeni).

            U konačnom sagledavanju „Manufaktura G“ se otkriva kao uspela zbirka–prvenac talentovanog pisca na koga svakako treba obratiti pažnju.

(2011)

STRIP IZA ZAVESE - Strip magazin “Stripburger” - “Stripburek”, Slovenija 1998.

Slovenački “Stripburger” izborio je mesto jednog od najrelevantnijih i najprestižnijih izdanja iz oblasti 9. umetnosti na prostorima ex-Jugoslavije pre svega aktivnim radom na promovisanju i podsticanju strip stvaralaštva u državama koje su nasledile bivšu zajednicu. Stranice ovog magazina i njegovi konkursi su mesto susreta, upoznavanja i saradnje starih i novih umetnika s različitih strana granica. Kao specijalitet (i kuriozum) “Stripburger” svoje radove donosi u originalu, dakle bez prevoda, čime je potvrđena i priznata jednakost svih autora. Sledeći korak u radu/misiji “Stripburgera” trebalo je da bude upoznavanje sa drugim, dotad nepoznatim strip-scenama, te predstavljanje svih njih široj - svetskoj publici. Obe ideje realizovane su u vanrednom izdanju pod imenom “Stripburek”, kome u podnaslovu stoji "stripovi iza zarđale gvozdene zavese". Na 164 strane predstavljene su strip scene koje egzistiraju na teritorijama država čitavog istočnog, socijalističkog bloka: Albanije, Bosne i Hercegovine, Hrvatske, Češke, Estonije, Mađarske, Litvanije, Makedonije, Poljske, Rusije, Slovenije, Ukrajine i Jugoslavije. U pitanju je, očito, pionirski i po rezultatima impozantan poduhvat kojim se otkriva postojanje (ili nepostojanje) stripa u zemljama u tranziciji. Naravno pregled, kako to i urednici konstatuju nije potpun; nedostaju izveštaji iz Rumunije, Slovačke, Litvanije, Moldavije, Bugarske i Belorusije - jer se otuda informacije nisu mogle pribaviti. No, to ne umanjuje valjanost projekta već samo znači da se on mora nastaviti.

            Jedno od opštih mesta socijalističkih sistema bilo je odbacivanje "trule kapitalističke" masovne kulture, a strip je spadao u proizvode koji mogu da zavedu i iskvare zdravu socijalističku omladinu. Otuda i gotovo potpuno nepoznavanje priče u slikama iza gvozdene zavese. Jugoslavija je po tom pitanju bila izuzetak koji potvrđuje pravilo jer je, verovatno radi dokazivanja otvorenosti sistema, imala blaži stav prema ovom štivu mada su i ovde često počinjali ‘sveti ratovi' protiv zapadnjačkog šunda i kiča u kojima je strip bio poslovično omiljena meta. Raspad soc-realističke skale vrednosti otvorio je vrata istočnoevropskih kultura zapadnim uticajima (pa i stripu); ali, čini se, proći će još dosta vremena dok oni zažive i prevaziđu fazu u kojoj su puka matrica za oponašanje i kopiranje. Strip je u većini post-socijalističkih država u začetku, što se vidi i po malom broju autora iz nekih zemalja u “Stripbureku” (Albanija, Litvanija, Makedonija, Ukrajina - po jedan, Bosna i Hercegovina i Mađarska - dva, Češka i Rusija - po tri autora); to je očito i iz tekstova/izveštaja o stanju u pomenutim državama (mada su neki izveštači preterivali u dokazivanju postojanja tradicije i velike perspektive svojih scena). Mnogo je verovatnije da su tamošnji umetnici zbunjeni i zatečeni novim medijem i njegovim mogućnostima koje izlaze iz okvira klasične likovne umetnosti i literature. Razuđenost strip-scena u državama sa tradicijom (Hrvatska, Slovenija, Jugoslavija) zavisi od ekonomske moći koja određuje postojanje i brojnost strip-izdanja, magazina, albuma i sl. ili, kad taj element izostane, od entuzijazma i dovidjivosti samih umetnika koji u sopstvenoj režiji (dakle u andergraund maniru) objavljuju svoje radove. Primer gotovo fanatične vezanosti za strip upravo je segment posvećen Jugoslaviji, u kome je predstavljeno 13 autora koji su zauzeli trećinu sadržaja “Stripbureka” iako je situacija u kojoj rade daleko od normale.

            Tematska i likovna raznovrsnost, čak šarenilo, podrazumevaju se u ovakvim informativno-kompilacijskim projektima. Uticaji brojnih škola i poetika i već pominjanih tradicija rezultiraju dijametralno različitim odnosima prema stripu, od klasičnog do potpuno radikalnog. Iskustvo alternativnog stripa koje jeste oslobodilo invencije i otvorilo nove prostore očigledno fascinira i autore iz, za strip, novih zemalja mada se može konstatovati da ih je, u određenoj meri i konfencioniralo, jer su prihvatili i primenjuju razne obrasce (pre svega grubi, primitivistčki crtež) bez sopstvene nadgradnje; otuda brojni stripovi liče jedan na drugi. Ali, kako je već istaknuto, proces prihvatanja strip medija tek je započeo.

            Zaključimo na kraju da je “Stripburek” neosporno izuzetan kulturni poduhvat kojim se otkrivaju nova mesta na svetskoj strip-mapi. Brojne pozitivne reakcije širom sveta potvrđuju značaj ovog izdanja.

(Magazin “Košava” broj 36. - jun 1998.)

BOGATA LEPEZA STRIPOVA „Stripburger” br. 14, izdavač Forum, Ljubljana, Slovenija 1997.

            Karakteristika koja strip magazin “Stripburger” izdvaja od ostalih izdanja je otvorenost za autore sa svih prostora. Ovaj koncept definitivno je uspostavljen od broja 4/5 iz 1994. i omogućio je da se na stranicama “Stripburgera” sretnu andergraund stripovi tada zaraćenih odnosno neprijateljskih zemalja Slovenije, Hrvatske, Bosne, Srbije, što je bilo i svojevrsno kršenje kulturnog embarga. Uz multinacionalnost, kao kuriozum i zanimljiv manir, ‘ide’ i multilingvalnost, što će reći da se radovi objavljuju na jezicima na kojima su stvarani. Objedinivši radove iz ex-Yu zemalja i pridodavši im stripove iz ‘ostatka’ sveta “Stripburger” je preskočio lokalne okvire i zagazio na evropsku i svetsku strip scenu.

            Prvi ovogodišnji broj “Stripburgera” na standardnih 90-tak crno-belih strana (mada je u svom izlaženju “Stripburger” imao i brojeve-kalendare, tematske brojeve odnosno broj sastavljen od stripova razglednica) donosi priloge 30-tak autora koje možemo podeliti na domaćine, ex-Jugoslovene i ostale strance.

            Slovenačku scenu predstavljaju Jure Meden (sa mračnom pričicom crtanom ‘primitiv’ manirom), J.K. & M.B.Z. (u krimiću sa malo socioloških pouka), Iztok Sitar (sa fantastičkom misterijom), Miloš Radosavljević iz Krškog (i dogodovštine iz rok sveta). Pomenimo i minijature Damijana Soveca, Matjaža Bertoncelja, Gorazda Princica, Daria Hvale, te misterioznog Jure Parpara. Sudeći po brojnosti autora i njihovih pristupa stripu uticaj “Stripburgera” na razvoj stripa u Sloveniji više je nego pozitivan.

            Svi strip umetnici iz ex-Jugoslavije, u ovom broju, jesu državljani sadašnje Jugoslavije. Broj otvaraju kolorne ilustracije nea koricama Bojana Redžića Redže koji je uradio i priču “2084, najnoviji divni svet”, još jednu priču o večitom sukobu polova. Istom tematikom bavi se, uz drugačije razrešenje, i Wostok. Aleksandar Zograf iscrtao je strip “Jugoiskustva” sastavljen od priča mladih umetnika o tome kako su doživeli rat. Ivan Grubanov je autor vizuelno zanimljive alegorije, Lola je napravila svoju verziju proslavljenog Alana Forda, Mladen Oljača se pozabavio životopisom običnog novosadskog goluba a Nikola Vitković iz grupe “Momci” je uradio „jednoprsti" komentar ideoloških propovedi. Domaće strip snage u vrhu su kvaliteta ovog (i ne samo ovog) broja dokazujući da ova generacija alternativaca ima šta da kaže bez obzira na neblagonaklonu sredinu i istorijski trenutak.

            Iako dolaze sa raznih strana i kulturoloških miljea autori iz preostalog dela sveta potvrdjuju postojanje posebnog fluida koji njih (i nas) spaja u posebno bratstvo duha prepoznatljivog i razumljivog samo posvećenima. Raspon interesovanja, naravno, ostaje ograničen samo autorovom intvencijom. U najnovijem broju “Stripburgera” predstavljaju se: Marija Björklund minijaturom na temu sna; Stefan Zattera klasičnim hororom; Mary Fleener vrlo dobrim strip verzijama (na po jednoj tabli) klasičnih romana; vec poznati nam Ruijters & Crielaard prate doživljaje grotesknog ljubavnog para - jednonoge švajcarske pankerke Snuki i Ozija, odmrznutog šamana starog 5.300 godina; Paul Greer odnosno Claudio Parantela crtački dopadljivo rešavaju svoje priče; Julie Doucet nastavlja svoj životopis ovog puta snom o revolveraskom obračunu na Divljem Zapadu u kome ona gine; Marcel De Jure iz Los Angelesa (svi autori određeni su gradom u kojem žive a ne državom) autor je zgode o očerupanim pilićima; Anu Lavonen podsmeva se bračnom neverstvu; Ole C. Christensen prati borbu kauboja sa neukroćenim TV aparatom; Dame Darcy Megan varira priču o sveticama izgubljenim u svetovima fantazija; Berend Vonk najajvljuje konačno izmirenje (naravno ne onakvo kakvo se očekuje) čovečanstva za maj 1998. godine; Bart Schoofts priseća se saveta svog 80-togodišnjeg dede.

            “Stripburger” kao poseban specijalitet ima rubriku „Blabla" u kojoj se bavi pojedinim strip autorima i donosi prilično objektivne recenzije strip magazina i albuma, objavljenih širom sveta. Dopuna ovih tekstova su ponude za nabavku mnoštva izdanja o kojima je pisano što je samo potvrda multikulturalnog usmerenja.

            Zaključimo na kraju da je “Stripburger” izrastao u relevantno izdanje za alternativni strip na prostorima ex-Jugoslavije i Evrope.

(Magazin “Košava” br. 34/35. decembar 1997. - januar 1998.)

I JA SAM BIO MOMAK PRE 20 GODINA (KO ČEKA - PLATI SKUPLJE)

Pijaca u lepoj varoši ravničarskoj. Razmileo se svet između tezgi, sve razgleda i vrti glavom, presabira se i ovako i onako i - uvek je kratak. A jesen je stigla i vreme je za spremanje zimnice. Po običajima koji su od starih ostali, treba spremiti zalihe za nadolazeće ledene dane. Najbolje je kad domaćinska kuća napuni špajz i podrum jer - nikad se ne zna kako oštra i jaka će biti zima, koliki će da zapadne sneg i stegne mraz. Vremešniji se još sećaju zima kad je sneg bio toliko visok da se druga strana ulice nije videla. Oni mlađi mogu da ih podsete da je koliko zimus temperatura bila i minus 28 stepeni. Kako god bilo da bilo - valja se spremiti na svakakve muke. A one su već počele jer mnogo je manje pijačnih ponuda nego pre. Ima paprika i krompira, šljiva i bresaka, bilo je i paradajza kad je ono trebalo da se kuva ali - svega manje nego pre. Naravno, kad nema robe - cene rastu.

            Stariji bračni par obilazi pijacu. Stigli su 'držećom' Ladom kojoj bi dobro došla generalka ali i dalje gura po gradu. Gospodin je u očuvanom odelu koje je kupljeno pre oko 25 godina a njegova gospođa u kompletu deceniju mlađem. Prolaze kroz deo namenjen sitnim kupovinama, kupuju par ljutih papričica, pa niz prolaz između radnjica sa kafom i pljeskavicama, izbiju na dvorište starog mlina u kome je sada 'kvantaška pijaca'. Tamo ih dočeka gola ledina: tek dva kamiona sa krompirom i crvenim paprikama pored kojih su traktori sa praznim gajbicama. Prilaze prodavcu koji sedi u hladovini na sklopivoj stolici.

            "Pošto krompir" pita gospodin.

            "Sedam banki kilo. U džaku ima oko 20 do 25 kila, kako koji."

            "Pa prošle nedelje je bio 60 dinara kilo", kaže domaćica.

            "Bio, bio. I ja sam bio momak pre 20 godina."

            "Pa što je poskupelo?"

            "Zato što ga nema, gospođo. Suša bila jaka i nije rodilo ko pre. A narod se presabira pa računa da je bolje da kupi krompir sad nego da ga posle ne bude. Ili da bude papreno skup. Bio je krompir 50 a biće i 100 dinara. Da vam ne pričam koliko je sve drugo poskupelo..."

            "Samo naše penzije nisu se povećale", konstatuje nesuđeni kupac.

            "Nisu, što jeste - jeste. Nema narod para a mora da živi. Muka je to."

            "A ako bi uzeli više krompira da li bi bilo jeftinije", ne odustaje domaćica.

            "Koliko je to više?"

            "Pa, jedno 100 kila."

            "Gospođo, da ste rekli 500 kila pa i da pričamo o popustu. Ali, 100 kila za mene nije mnogo. Znate vi odakle sam potego do vas? I ja bi što pre kući ali ne da budem na šteti."

            Gospodin i gospođa se zgledaju.

            "Pa, dobro, onda ništa. Hvala."

            "Molim. Ali da vam kažem - ako imate para ne oklevajte, kupite jer neće biti jeftinije. Može samo da poskupi. Pa ćete se kajati. Sad je takvo vreme došlo - ko čeka ili izvisi ili plati skuplje. Ajd uzdravlje vi meni bili."

(2012)

           

           

DAL JE ZIMA IL JE SAMO FRIŠKO? (NE MOŽE I OVCE I NOVCE)

Živimo u prevrtljivim vremenima. Ne važi to samo za tekuću političku i ekonomsku situaciju već i za onu svakodnevnu pojavu koja se naziva vremenske prilike i neprilike. Posle dugog i toplog leta koje je trajalo, čini se, duže nego što se možemo setiti, opuštene, na krivini, u raskoraku, zadesiše nas prvi ozbiljno sveži dani. Čas posla je iščezla  dobitna kombinacija - sveže noći kao stvorene za lepo i lako spavanje i topli dani. Sad noćna svežina nikako da se preobrati u prijatnu toplotu po kojoj je milina šetati u kratkim rukavima i sa sunčanim naočarima na nosu. A ko bi ovu promenu najpre osetio od ranoranilaca u prvim jutarnjim autobusima koji nose radnike prve smene i ponekog đaka što se školuje u drugom, većem gradu?

            Elem, staje autobus na usputnu stanicu, otvorila se vrata da prime putnike. Ovi, sve drhtureći, porazmeštaju se po sedištima namerni da ukradu još koji minut dremke pre nego stignu na odredište. Ali, posle par minuta, očito je da nema ništa od sna. Jedan od putnika dovikne: „Majstore, pusti grejanje. Zima je.“

            Umesto prozvanog odgovara kondukter koji prolazi između sedišta: „A što se ti junačiš pa ne nosiš jaknu? Vidiš da je friško.“

            „Nije friško nego je zima. I ja sam mislio da mi ne treba jakna ali sam se prešao.“

            „E, a kod nas nema grejanja. Majstori u radionici se isto tako prešli - mislili su da je samo friško pa nisu skinuli creva sa klime da ih prebace na grejače. I tako možemo još da te ohladimo ali za grejanje moraš sam da se pobrineš.“

            „Ma kakva klima ih spopala, zar ne znaju da je već pola oktobra?“

            „Pa šta? Koliko juče si kukao da se uključi klima jer ste svi prokuvali.“

            „To je bilo kad smo se vraćali kući. I bilo je toplo. Podavismo se od sparine unutra.“

            „Eto vidiš. I šta bi sad hteo? Ovo je stari bus i može ili da greje ili da hladi. Moraš da se odlučiš šta bi više voleo. Ne može i ovce i novce.“

            „A kad bi ja sad rekao ’imam pare ali ne dovoljno za punu kartu’ šta bi ti rekao? Da odmah izađem. Jel tako? Znači tražiš sve da se plati a, ovamo, vi možete da vozite i bez grejanja. Što ne dajete popust zato što se putnici smrzavaju i cvokoću od zime.“

            „Nije zima samo je malo jače friško. Zima je kad padne sneg i stegne mraz.“

            „Biće i toga, još malo, tu je - tek što nije.“

            „E onda će da bude i grejanja.“

            „Pazi da neće. Znam ja vas, smrzavao sam se ni sam ne znam koliko puta ali niko se nije setio da vrati pare ili se makar izvini što je grejanje crklo.“

            „Ja da ti se izvinjavam? Kao da je meni toplije. Ja radim u autobusu koji mi daju. Ja moram da radim a tebi ako se ne sviđa - promeni firmu kojom se voziš i nemaš više brige. Nemoj na meni da se istresaš što si morao da ustaneš rano i što ti je mala plata ili su ti deca loša u školi ili šta ga znam zašto. Ako ti se ne sviđa sad ćemo da stanemo i da te pustimo napolje pa se brecaj na nekog drugog.“

            „Nemoj ni ti mene da preslišavaš i da mi mudruješ, nego puštaj grejanje ako ima.“

            „Kažem ti da nema.“

            „Dobro, onda nema i gotovo. Pusti me sad da dremam. Nemoj da mi soliš pamet kao da si neki političar ili, još gore, oni novinari što su sad sve eksperti i analitičari i koji sve znaju ali nemaju nikakvo praktično rešenje.“

            „Sad ga baš pretera bato. Dobro, ljuti se ako hoćeš ali što moraš odmah politiku da mešaš u sve? Ovo je samo obični stari autobus bez grejanja a napolju je zima. Nema tu nikakve mudrosti osim da sad trpiš a sutra se bolje obučeš. Eto - to ti je to i ništa više.“

            Ali putnik nije hteo da uvaži ove argumente. Zatvorio je oči i pravio se da spava. Za inat i kondukteru i autobusu i vremenu i svima i svakome.

(2012)

USPEŠAN LITERARNI DEBI „Poslednja velika avantura“ Pavle Zelić, izdavač Matica srpska, Novi Sad, 2009.

Knjiga „Poslednja velika avantura“ Pavla Zelića (1979) pojavila se kao 249 knjiga u renomiranoj ediciji „Biblioteka prva knjiga“ Matice Srpske. Ovaj formalni podatak dovoljan je da skrene pažnju čitalaca jer pojava nekog dela - i to još prvenca - u etabliranoj ediciji kod izdavača sa dugom tradicijom, svakako je znak kvaliteta. Dodatnu ’težinu’ ima i činjenica da su priče Pavla Zelića najčešće (manje ili više) vezane za žanrovsku fantastiku (naučnu fantastiku i horor); imajući u vidu da žanrovska fantastika i dalje nije miljenik etabliranih književnih krugova, objavljivanje ovakve knjige kod izdavača kakav je Matica Srpska svakako je znak da je u pitanju valjana literatura koja je uspela da se izbori sa predrasudama dok je, s druge strane, ova knjiga nesumnjiv dokaz da kuća koja je sinonim književne tradicije prati dešavanja na savremenoj srpskoj književnoj sceni, što služi na čast i njoj i uredništvu edicije.

            „Poslednja velika avantura“ je zbirka 13 pretežno kraćih priča mada knjigu završava novela „Meso naše braće“ kao najduža i najambicioznija proza. Ponuđene priče mogu se podeliti prema različitim kriterijumima, od pretežno žanrovskih do tematskih. U nekoliko priča jasno su prisutni elementi horor žanra („Dum dum“, „Udarnica“) odnosno naučne fantastike („Sami“, „Veliko grudvanje“, „Zeleni kukuruzi“, „Državni neprijatelj broj jedan“); pomenuto „Meso naše braće“ čini se da podjednako barata elementima oba žanra, oba su ravnopravna odnosno ni jedan nije ’pretežan’. Nekolicina priča, pak, kreće se na tragu fantastike glavnog književnog toka; takve su priče „Zmajevi Santjaga“, „Osmeh zvečarke“, „Tarzanova poslednja velika avantura“, „Ispod grobova“, „Prave reči“, „Najbolji mušterija na svetu“. Ove priče nadovezuju se na fantastičku tradiciju ili tako što ispisuju varijacije poznatih obrazaca ili što obrazac nadograđuju novim elementom.  Autor se sasvim slobodno kreće ’zemaljskim šarom’ (od domaćeg terena do Amerike) ili svemirom, a slobodan je da dešavanja smešta u prošlost, sadašnjosti i budućnost. Svo ovo bogatstvo govori u prilog stava da je „Poslednja velika avantura“ Zelićeva knjiga stilskih vežbi iz pisanja-pripovedanja, u kojima se on okušava na poznatim matricama i, pošto ih savlada, kreće u samosvojna stvaranja i istraživanja svetova. No, ispisivanje stilskih vežbi nikako ne treba tumačiti kao rabotu drugog reda jer prepoznavanje obrazaca i ’izvođenje’ radova na njima nije ni malo lako a samo dobro poznavanje materije u kojoj se piše dozvoljava iskorake koji su ’sveži’ (nesvakidašnji) i ubedljivi - takav iskorak je Zelićevo poigravanje zombi šablonom sa ’domaćim’ atmosferom i neočekivanim zaključkom (u „Udarnici“). Odstupanja i iskoraci ne moraju biti uočljivi u prvom čitanju ali se mogu nametnuti daljim promišljanjem pročitanog; tako se „Veliko grudvanje“ otkriva ne samo kao priča o odrastanju već i kao nenametljivi dokaz o (ne)mogućnosti tolerancije prema različitosti. Priče smeštene u ambijent Amerike (Severne i Južne) nose i patinu magijskog realizma, dok priča o Pragu sledi linije judejskog misticizma. Parafraza storije o Flašu Gordonu smešta ovog junaka iz crno-belog strip sveta u realniji kontekst koji nosi sopstvene moralne dileme pa i izmeštanje težišnog/prelomnog mesta dobra i zla (zavisnog od toga ko je u poziciji da donosi odluku). Afrička avantura („Meso naše braće“) u kojoj se ’mešaju’ savremena nemilosrdna žeđ za medijskim senzacijama (koje prodaju robu), u ime koje se manipuliše događajima sa bezvremenim duhovima, može se čitati kao akcijska priča ali i kao alegorija o sukobu (različitih) moći i ambicija. Preglednost vežbe kakva je „Državni neprijatelj broj jedan“ nesporna je (roboti mrze ljude kao što ljudi mrze robote) dok  „Najbolji mušterija na svetu“ sasvim lako i funkcionalno spaja savremeni milje Novog Sada pod bombama sa večitim primerima povratnika iz groba.

            Zelićevo pripovedanje ume da sledi za žanr bitno pravolinijsko kretanje (u kome nema mesta za skretanja koja odvraćaju pažnju, za široke opise ili slobodne asocijacije); ovakvo pisanje, koje u prvi plan stavlja dešavanja, zaplet i rasplet, zahteva od autora disciplinu i usmeravanje napora prema efektnom završetku priče. Takav literarni postupak i rad, po pravilu, vodi u karikiranje, jednodimenzionalne i pojednostavljene likove i situacije; no, ukoliko se zahtevu pristupi konstruktivno ograničenja se mogu prevazići. Tada već nije u pitanju puko praktikovanje ispisivanja stranica već kreativan napor. Zeliću, koji očito nije voljan da ostane u žanr-granicama, redovno uspeva da stvori ubedljivu atmosferu koja je bogatija nego što je (žanrovski) ’potrebno’. Imponuje i lakoća kojom on piše a koja svakako nije ’početnička sreća’ već znak da je u pitanju autor koji poseduje ne samo talenat već i sposobnost da ga kultiviše (’ukroti’ ali i ’raspusti’) i usmerava/profiliše. „Poslednja velika avantura“ je knjiga dopadljivih (’proširenih’ i ’nadograđenih’) stilskih vežbi koje otkrivaju pripovedača od koga možemo očekivati nove, kvalitetne  knjige.

(2010)

TRI NOVA STRIP IZDANJA 1995.

Da je paradoks neraskidivo vezan sa JU strip scenom uveravaju nas i trenutna događanja. S jedne strane beležimo porast interesovanja za ’priče u slikama’, znake stasavanja novih generacija strip stvaralaca, čak dve strip izložbe šireg i dugoročnijeg značaja i značenja: Prvi godišnji salon domaćeg stripa u Kragujevcu (urednik programa Đorđe Milosavljević) i 60 godina domaćeg stripa u Srbiji (autor izložbe Slobodan Ivkov) u Subotici. S druge strane je gotovo potpuni nestanak stripova na kioscima (izuzetak koji potvrđuje pravilo je „Finesa“ koja koliko-toliko održava ritam izlaženja – uz nestalni „Balon“ – ali je jednostavno nema na kioscima van Beograda). Umesto očekivanog zamaha strip izdanja, ponuda je manje  od one na početku prošle godine. Ostaje nam da se u sledećim mesecima uverimo da li je u pitanju samo prolazna slabost ili nastavak, posle kratkog uzleta, krize domaćeg stripa. Do tada beležimo tri izdanja vredna pažnje, od kojih se ni jedno ne može kupiti na kiocima.

TRON 8 – izdavač BATA, Beograd 1995.

            Najnovija sveska „Trona“, sadržajem potvrđuje valjanost svoje uređivačke koncepcije bazirane na jasnom opredeljenju za domaći strip određenog sadržinsko/vizuelnog profila, onog klasičnog (za razliku od andergraund i ostalih alternativnih strip usmerenja) i strana strip ostvarenja istih karakteristika. Rezultat poštovanja zadate koncepcije (uz minimalne izlete) jeste magazin izgrađenih standarda i kvaliteta koga publika prepoznaje i prati. Stranice „Trona“ zauzima nekoliko domaćih i stranih serijala, samostalne priče, kratke vesti iz sveta te intervjui sa svetski poznatim autorima. U osmom broju od domaćih snaga zastupljeni su crtač Gera koji sa špancem Oscaraibarom nastavlja seriju crnih krimi priča; Ivana koja svakom novom pričom potvrđuje svoj talenat; Đorđe i Brada sa četvrtim nastavkom doživljaja trapavih lopova, te Branislav Hetzl sa fantastičkom pričom prepoznatljivog grafizma. Legenda evropskog stripa Anre Franquin predstavljen je kraćim intervjuom i tablom njegove serije „Crne ideje“. Kraćim stripom „Rock City“ zastupljen je i Moebius a na 24 strane objavljena su prva dva dela Barreirovog i Brecciainog serijala „Konkvistadori“, avanture u najlepšem značenju koje ta reč nosi. Dodajmo, na kraju, i nezaboravne Wattersonove „Kalvin i Hobs“, te neodoljive šampione gega iz čudesnog sveta detinjstva.

„Priča o Veneciji (Sirat al Bunduqyyiah) A:. L:. G:. D:. G:. A:. D:. L:. U:.“ Hugo Pratt – izdavač BATA, Art 9, Beograd 1995.

            Hugo Prat i njegov junak Korto Maltežanin uživaju kultni status kod ljubitelja 9. umetnosti. Saga o poslednjem romaničnom pustolovu/vitezu koji luta kroz pejzaže zbilje, sna i magije iscrtana prefinjenim baletom linija jedan je od blistavih vrhova ovog medija ali i svekolike umetnosti. „Priča o Veneciji“ nastala je 1981.g. i ponovo vraća Korta u stari grad, u potragu za rešenjem prastare tajne Solomonovog ključa, smaragda oko koga su spletene legende i prokletstva. Između zidina palata, tajnih dvorišta, mostova i kanala, masonskih loža, crnokošuljaša, ezoterijskih udruženja, mornar-večiti tragač prolazi kroz nataložene istorije spletene u čvor ratova, smrti i mistične lepote. Gusto tkanje priče pulsira osobitim ritmom: ona se sažima pri svakom kazivanju koje otkriva jedan veo, jednu nit čvora tajne. Kroz lavirint grada, istorije javrejske, vizantijske i muslimanske civilizacije, poruke jednog mrtvog, poludelog pesnika i čudesnih snova Korto i njegovi bizarni pomagači stižu do definitivnog razrešenja koga naravno – nema. U tom trenutku, sakupivši sve aktere priče, i žive i poginule, kao u pravom pozorištu, Maltežanin će zakucati na tajna vrata (pošto smaragd pronađe u svomo džepu!), zaželeti da ode iz ove priče u neku drugu i – nestati u maniru pravih postmodernističkih igrarija sa pričom, intertekstualnostima, medijem i čitaocima. Istu ulogu ima i Pratovo sećanje na njegov dečački doživljaj Venecije, sa svim njenim magijama i tajnovitostima koje su ga nastavile pratiti kroz ceo život i umetnost. Ovaj uzbudljivi pogled u umetnikovu radionicu, topla priča ilustrovana fotografijama i crtežima koji se prepoznaju i u stripu, kompletira čudesnu avanturu i nezaboravno iskustvo.

AUT! ZIDNI STRIP MAGAZIN BROJ 2, izdavač Pokret za mir Pančevo, 1995.

            Za razliku od prvog, prošlogodišnjeg pojavljivanja kada je predstavljeno 6 domaćih autora „AUT! 2“ donosi radove-strip kaiševa petorice stranih i jednog domaćeg stvaraoca, rađene specijalno za ovu priliku, ponovo na antiratnu tematiku, koja je ovde evoluirala u širinu i obuhvatila otpore pojedinačnoj i društvenoj/državnoj represiji. Tako na „AUT! 2“, pored osude ratnih strahota Thierry Guitard-a (Francuska) i crne varijante narodne „ko se poslednji smeje...“ Kostja Gatnik-aa (Slovenija) nalazimo i druge pričice: samo na prvi pogled bezazlenu o sukobu bake i unuka Franco Matticcio-a (Italija), Mark Martin-ovu (SAD) o ljudima koji nose bombe na leđima zarad sopstvene sigurnosti, Aleksandar Zografovu o definiciji nacionalnosti i Luke Walch-ov (Velika Britanija) način odbrane od terora masovnih instant medija. Raznolikost shvatanja i mišljenja prati i različitost crtačkih tehnika, od karikature do tzv. novo primitivističkog manira, kao dodatni kvalitet magazina. Obzirom na format plakata (100 x 70 cm) i sam nazim magazina, najpogodniji način distribucije „AUT!“a, i istovremeno za ovdašnje prilike najneobičniji, bio bi lepljenje na ulične zidove u što više gradova, čime bi ovaj neobični, egzotični projekat najlakše privukao pažnju koju zaslužuje.

(1995)

           

KRSTAŠKI RAT POSTAPOKALIPSE "Sveti Lajbovic i Žena Divlji Konj" Volter M. Miler ml., izdavač: Polaris, Beograd 1999.

Volter M. Miler mlađi (1922-1997) uživao je status klasika SF-a više od dve decenije, od vremena kada je njegov roman "Kantikulum za Lajbovica" (najpre serijalizovan u "The Magazin of F&SF" od 1955. do 1957, a kao knjiga objavljen je 1960.) ustoličen u reprezentativno žanrovsko delo o postapokalipsi, jednoj od tema kojima se pisci neprestano vraćaju, (S druge je strane, "Kantikulum..." jedan od prvih SF romana koji se bave teološkim problemima u promenjenim uslovima letova u duboki svemir, susreta sa drugačijim oblicima života ili, pak, raspada sveta koji znamo, što će postati tema brojnih dela tako da se čak može govoritu i o svojevrsnom pravcu u okviru žanra.) Zapažene su i hvaljene i Milerove priče, često drastično suprotne tada uobičajenoj ljudskoj superiornosti (u priči "Razapet, štaviše" kolonizacija Marsa prati se iz vizure prvog talasa naseljenika koji, bez pompe i slave, mučno pripremaju teren za nove generacije; u priči "Povratak", astronaut, po povratku na Zemlju, umesto da uživa u slavi tone u depresiju). Uprkos pozitivnim reakcijama i priznavanju da je svojim delima doprineo prerastanju paraliterarnog zaveštanja, Miler se povlači sa književne scene da bi se, gotovo četiri decenije nakon "Kantikuluma...", oglasio obimnim romanom "Sveti Lajbovic i Žena Divlji Konj", objavljenim neposredno pred njegovu smrt.

Kako se iz samog naslova da naslutiti, u novom romanu autor se vraća svetu Svetog Lajbovica, vraća se, dakle, u budućnost (oko 3226.g), među civilizacije nastale na pepelu atomskom holokausta i prati složena događanja koja će dovesti do novog Krstaškog rata za ponovno uspostavljanje jedinstvene crkvene vlasti na Srednjem Zapadu Severnoameričkog kontinenta, odnosno prati sam rat i njegove posledice. Novi se svet vratio na neke bazičnije oblike društvenih ustrojstava (plemenske zajednice, matrijarhat, nomadski način života), oblike koji su postojali pre civilizacije odgovorne za propast. No, ostaci tog pogubnog sistema (jake države i crkva) i dalje su verni svojoj osnovnoj svrsi - vladanju ljudima i namerni su da je ostvare, makar i po cenu saradnje (zbog sopstvene slabosti) sa jačim i brojnijim snagama 'divljaka'; stoga crkveni sveštenik u plemenu učestvuje u ritualnom pečenju i konzumiranju mesa mrtvog poglavice a budući papa, da bi obezbedio savezništvo sa hordama ratnika, odlazi u radioaktivnu jamu-krater na simbolično venčanje sa paganskom prikazom Borbenim lešinarem.

Maksimalno relativizovanje starih pravila u 'negostoljubivom okruženju' neminovno je. I oreol nadijudskog je spao sa crkve i ne postoji način da joj se vrati, bez obzira na propovedi i pretnje. Stoga rulja, koja se pokorava crkvi i priznaje njenu vlast, nezadovoljna odugovlačenjem oko izbora novog pape, bez zaziranja gađa pomijama kardinale okupljene radi obavljanja ovog posla. U svetu koji je postao prevelik i u kome se prastari načini života, nalik indijanskom pre dolaska belih osvajača, pokazuju kao uspešni, civilizacija premoć može da pokaže samo u sili oružja, obzirom da ne nudi nikakvu vidljivu prednost kojom bi 'ubedila' nevernike u sopstvenu ispravnost. Otuda horde Divljih Pasa, Skakavaca i Kunića žele da se oslobode tiranije države Teksarka a u tom naporu ih ujedinjuje (koliko je to moguće sa plemenima koja se i međusobno 'ne vole') upravo zvaničnik crkve, koji se nominalno zalaže za spajanje Kuće Božije, takođe razbijene od Teksarka i njegovih vladara. Na ovako široko i duboko postavljenoj pozornici, nepokorni monah Crnizub Sveti Đorđe, iz reda Svetog Lajbovica, zaduženog da obnavlja stara tehnička i ostala kulturna znanja (što je umnogome jalov posao), svestan svojih plemenskih korena, nezadovoljan životom u manastiru, odlazi, kao pratilac kardinala-zaverenika-budućeg pape Smeđiponija (takođe poreklom iz plemenske zajednice), pokretača Krstaškog rata, u uzavrele događaje, što će ga spojiti sa lepom mutantkinjom i učiniti ocem dvoje dece koju neće videti, odvesti u zatvor-zoološki vrt, u borbe, načiniti ga ubicom i kardinalom, izbeglicom i pustinjakom na ivici zdravog razuma. Susreti sa divljim ratnicima, Vidžas majkama, vladaricama klanova, misticima, pukom i predstavnicima vlasti, bacaju ga duž lestvica svakovrsnih vrednosnih sistema koji, mada sasvim suprotni, egzistiraju i određuju sudbine pojedinaca i čitavog znanog mu sveta, traže da im se bude pokoran a neukroćene ubijaju. A onima koji znaju više takvi (svi) sistemi donose samo veće sumnje i dileme. Isti problemi, najpre nalaženja svog mesta a potom ostvarenja svojim nauma, muče i Smeđiponija-papu Amena Drugog, voljnog da slomi tiraniju koristeći crkvu kao manje opasnog protivnika-saveznika, prinuđenog da poštuje Duhove Medveda i Prazno Nebo odnosno Vidžase plemena i osuđenog da u svom naumu ne uspe, upravo zato što se njegov savez raspada na (prirodno) nespojive segmente. Najbolje se u brzoj izmeni uloga i njihovom korišćenju snalazi Edreja, mutant; navikla na izopštenost ona, bez zaziranja, koristi sve institucije, menja vere, samo da bi ostvarila svoje želje u nesklonom joj svetu.

Milerova epopeja je, za razliku od ogromne većine SF knjiga tekuće produkcije, gusto zbijeno, zahtevno delo koje čitaocu ne dozvoljava lagodnu-instant-brzo relaksirajuću zabavu. Mnoštvo podataka o raznorodnim oblastima (crkvena učenja i njihove izmene, manastirski kanoni, etnologija, antropologija...), brojni likovi, mesta i događaji prepleteni su tako intenzivno da se, uprkos obimu od 360 stranica sitnog  sloga, roman čini prekratkim za sve što se u njemu opisuje, što je, svakako, kompliment piscu (mada su mu se, na nekoliko mesta, otele i manje nelogičnosti jer se očito ni sam nije u potpunosti izborio sa prebogatim materijalom). "Sveti Lajbovic i Žena Divlji Konj " se, tako, pojavljuju kao izvanredno zanimljiva knjiga kojom je krunisan vredan stvaralački opus.

(1999)