Subotnje prepodne u šalter-sali pošte. Red se otegao do širom otvorenih vrata na koja ulazi prosedi gospodin u najboljim godinama, sa hrpom računa u šaci. Videvši gužvu pred sobom, zastane, pokoleba se i, za tren, premišlja da odustane sa poluizgovorenom psovkom koja se cedi između zuba. Osvrne se na okupljene i tik pred sobom ugleda starog poznanika.
„Zdravo druže“, oslovi ga. Ovaj se okrene i klimne mu: „Računi, a?“
„Šta ću. Preko nedelje nemam vremena pa ko velim, danas ću, dok je žana na pijaci... Otkud ovoliki red?“
„Stigao je dečiji dodatak pa svi navalili da ga podignu, pokupuju malo mesa i pošteno se najedu.“
„Kako si ti? Radiš?“
„Eh, kako? Da se žalim ne vredi - a nemam ni kome. Radi se. Samo plata slabo stiže. A kod tebe?“
„Isto. Malo-malo pa plata kasni, još je isplaćuju u delovima a nešto im pamtimo... Mršavo. Srećom da su sklopili sa državom onaj ugovor o povezivanju staža pa će nam makar sve godine biti uplaćene. Inače smo bili ko švajcarski sir - par meseci uplaćeno, par ’visi’. Mada, kako stvari stoje, teško ćemo mi stići do penzije.“
„Zašto? Nemaš ti ni manje staža ni godina života od mene. Koliko se sećam, ti si se zaposlio u jesen a ja ranije, u proleće. Ja računam da radim još 7-8 godina i pravac penzija.“
„Odmah zaboravi tu računicu. Više ne važi.“
„Kako ne važi?“
„Ti slabo pratiš novine i televiziju?“
„I da oću ne mogu. Čim vidim šta se radi - odmah mi skoči pritisak.“
„E, ali zato ne znaš da je MMF zatražio da se u penziju ide sa 67 godina. I naši su, naravno, odmah potpisali. Samo, nisu udarili na sva zvona da su pristali. To su ostavili za posle izbora, da im se sad ne pokvari imidž. Ali su novinari to ipak iščeprkali i pustili u javnost.“
Sagovornik doda svoj komentar u vidu masne psovke.
„Da, da. I žene i muškarci će da se vuku na poslu sa 67 godina.“
„Ako doživimo toliko. Posle svih ratova i kriza i sankcija i bombardovanja i privatizacije, sa svim bolestima i nikakvim lečenjem... pa mi smo već sad stari preko 100 godina. Doživeli smo što ta gospoda iz Evrope ne bi doživela za tri života. Svi smo izrađeni i psihički istrošeni.“
„Ma, koga to briga? MMF tera svoje a naša vlast samo klima. Mora da se radi inače ko će da vraća sve one dugove kojima su nas zadužili.“
„A kad će naša deca da počnu da rade ako ćemo mi da rintamo dok ne odrtavimo, ogluvimo i oslepimo? Onaj moj će 30 godina da napuni a jedva da ima godinu dana staža, sve je nešto radio na određeno, pola neprijavljen, pola mu nisu uplatili...“
„Ni moji nisu bolji. Sin neće da se ženi jer nema stalan posao. Ćerka se udala ali zetova firma jedva radi... Da žena i ja ne radimo i pomažemo ne znam kako bi opstali?“
„Mladi nema gde da rade, sve je propalo, rasprodano i zatvoreno. Ovo malo novih firmi što se otvara više je za ukras nego što smanjuje nezaposlenost. Još 20 puta, ma kakvih 20 puta, još 50 puta toliko da otvore pa će jedva da se oseti poboljšanje. Ali, ko da čeka dotle? Ode deci život u čekanju na birou. Kao i nama u bedi i nestašicama... Strašno. Sve ove godine ništa nisam stekao, samo sam radio da jedva opstanem i ishranim se. Decu sam podigao ali nemam ništa da im ostavim. I sad još moram da radim dok se ne izvrnem. Na kraju ću da odradim smenu i - pravac na groblje, s nogama napred. Niko od nas penziju neće da dočeka.“
„Ako neko i stigne do nje ko zna da li će penzije uopšte biti. Ili će se ispostaviti da nema para u fondu i - nikom ništa. Ma, najbolje bi bilo, kad bi moglo, da ni ne uplaćujem zdravstveno i penzijsko. Ako sam bolestan sve moram da platim, a penziju i onako neću dočekati. Bolje da mesečno dobijam koji dinar više i da mi bude malo lepše sad. A posle - ko zna šta će biti.“
„De, de, nemoj da si na kraj srca. Biće nama još gore, ne brini, već će to država da uredi. Ajde sad, stigli smo na red - vadi pare, i plaćaj bato, nego šta. Nema ovde ništa za džabe - osim naših života.“
0 komentara:
Постави коментар