U literarnim (belosvetskim i domaćim) svetovima reflektori javne pažnje upravljeni su na pisce - one popularne i one koji su kvalitetni (retko se dešava da su popularni istovremeno i kvalitetni); nešto slave uspevaju da prigrabe autoritativni kritičari i teoretičari odnosno izdavači koji objavljuju najpopularnije ili umetnički najvrednije knjige. U polumraku stoje pisci koji iz raznoraznih razloga nisu uspeli da izbiju u prve redove književne scene. Konačno, u potpunoj senci i tajnosti kriju se ljudi koje najčešće zovu pisci duhovi ali su u opticaju i imena kao literarni najamnici ili pisci za iznajmljivanje. Reč je o šarolikom društvu zanatlija-majstora koji umeju da barataju rečima i koji za naručioca izvode ’književne radove’; zajedničko im je da se njihova imena ne pojavljuju na koricama knjiga koje su napisali - umesto njihovim imena kao autori su označeni ljudi koji su tu knjigu naručili i platili (kompromisno rešenje je da se ime naručioca objavi velikim slovima a najamnikovo sasvim malim). Kada se na tržištu pojavi knjiga memoara poznatog političara ili drugih medijske ličnosti (iz muzike i glume sve do sporta), dokona javnost može da spekuliše ko je od pisaca-najamnika odradio posao i koliko je zaradio; ove rasprave će biti žešće ukoliko je suma koju je naručilac dobio milionski ’masna’ - primera radi Hilari Klinton je za svoje memoare dobila avansnih 8 miliona dolara a iz ’pouzdanih izvora’ je stigla vest da je pisac iz senke dobio celih pola miliona dolara što se smatra izuzetnom sumom. Jer, bez obzira na svu famu oko pisanja, pisci-najamnici nisu preterano plaćeni odnosno njihov ’proizvod’ nije na velikoj ceni pa su takvi radnici poprilično jeftina roba. Jedan od razloga ove ’jeftinoće’ može biti i u velikoj ponudi najamnika - na internetu čak postoji nekoliko sajtova koji otvoreno nude pisce u najam.
Među piscima najamnicima valja razlikovati nekoliko podvrsta: pored onih koji pišu memoare i sličnu literaturu postoje oni koji pišu teorijske i naučne knjige po narudžbi – zahvaljujući najamnicima njihove gazde će ’zaslužiti’ lepšu sliku o sebi u sopstvenim očima, očima savremenika i generacija koje dolaze, odnosno pripadajuće naučno-akademske titule, počasti i položaje. Veliki je broj pisaca raznih govora i referata, tzv autorskih tekstova, analiza ili kolumni, za političare i druge ličnosti koje javno istupaju (ne mislite valjda da su svi menadžeri ili bankari ’prirodno’ duhoviti za govornicama?). U ovim slučajevima se osim spisateljskog dara traži i određena politička ili kompanijska lojalnost ali ni to nije prepreka za istinske profesionalce. Konačno, pisci najamnici su i svi koji preko interneta ili ’ispod ruke’ prodaju pismene, seminarske ili diplomske radove. Posebna, specijalizovana vrsta pisaca su oni koji štancuju svakovrsnu ’palp’ literaturu (od jeftinih krimića, ljubića, pornića, fantazija ili horora). Mnogi serijali o popularnim junacima bili su i jesu mestu uhleblja za bezbrojne najamnike. Od svih pisaca iz senke najmanje su znani oni koji pišu beletristiku za ambiciozne naručioce jer to je najspecifičnija od svih rabota obzirom da ’barata’ najosetljivijim umetničkim ’žicama’. No, ako neko baš želi da bude autor zbirke pesama ili romana sigurno će naći pisca spremnog da mu, uz naknadu, tu želju ispuni. Kako se to mudro kaže - svaka roba ima svog kupca.
Ma koliko se činilo da je pisanje (ili kakvo drugo umetničko stvaranje) po narudžbi moderna pojava, istorija kaže da nije. Setimo se da su kroz istoriju mnogi popularni slikari imali svoje radionice u kojima su proizvodili dela po narudžbama. Proces rada je podrazumevao da slikar napravi skicu slike a da učenici i šegrti crtaju da bi, konačno, majstor urađeno doterao, potpisao i isporučio. Istoriji muzike poznato je da je Mocart pisao kompozicije po narudžbini ljudi koji su ta dela predstavljali kao svoja. Slične stvari dešavaju se i danas u okriljima popularne muzike. Konačno, možda najzabavnija anagdota o pravim piscima-najamnicima pripisuje se Aleksandru Dimi. Elem, popularni Dima je brzo uvideo da ne može da odgovori na sve narudžbine za romane u nastavcima pa je angažovao nekoliko pisaca koji su, za različite listove, pisali dela u njegovo ime. Dima bi ugrubo osmislio zaplet i posao predavao najamnicima koji su dalje ’razvijali’ stvari. Tako je Dima objavljivao nekoliko romana uporedo i zarađivao na njima. A onda je jednog dana poznati pisac saznao da je jedan od njegovih najamnika umro a da već sutra treba da se pojavi novi nastavak romana o kome on nije ništa znao. Dima jednostavno nije mogao, pritisnut obavezama prema delima koje je svojeručno pisao, da se prebaci u drugu priču i nastavi je, pa se pomirio s tim da novi nastavak romana neće izaći. Ali, sutradan se, na Dimino čuđenje, u listu uredno pojavio novi nastavak tog romana jer pisac najamnik je imao svog najamnika! I, naravno, svi su bili srećni - Dima jer i dalje zarađuje novac i slavu, najamnik jer ima posao a čitaoci jer dobijaju novu dozu avantura. Od tada do danas stvari se nisu promenile - neko naručuje a neko drugi odrađuje, čitaoci uživaju a novac se (što je najvažnije) okreće. Može li se poželeti nešto više od toga?
0 komentara:
Постави коментар