izdavač: Tardis, Beograd 2010.
„Legija nepromočivih“ iz današnje se perspektive može smatrati jednim od klasičnih ostvarenja strip umetnosti nastale na teritoriji nekadašnje SFR Jugoslavije. „Legija...“ je, baš kao i njen autor Željko Pahek, deo legende o fantastičnom uzletu jugoslovenskog stripa tokom 1980-tih godina, koji je prekinut početkom sledeće decenije ratovima i raspadom države. Nešto slično desilo se sa plimom stripa pred početak II svetskog rata; i kao što su, po okončanju tog rata, trebale decenije da se strip u punoj snazi vrati na kulturnu scenu, tako i danas prisustvujemo postepenom povratku stripa (možda malo bržem nego u prethodno ’slučaju’). Na žalost, godine u kojima je strip tavorio umesto da se razvija ne mogu se nadoknaditi kao što se ne mogu nadoknaditi izgubljeni i protraćeni talenti mnogih stvaralaca koji nisu mogli da se u potpunosti ostvare (da ne pominjeno one koji su potpuno odustali od stripa). Željko Pahek spada među izuzetke koji su, uprkos svim nedaćama, nastavili da stvaraju i objavljuju (ali svakako usporeno i otežano). „Legija...“, u izdanju agilnog „Tardisa“, deo je Pahekovog predstavljanja mlađim naraštajima odnosno podsećanja onih starijih na neke prošle godine; napomenimo da je „Tadis“, takođe, zaslužan i za povratak Pahekovih ilustracija na korice nekolikih knjiga ovog izdavača.
„Legija nepromočivih“ odnosno uvodna epizoda „Casino“, prvi put se pojavila u „Spunk novostima“ br. 1, sada daleke 1985. g. Do tada je Pahek već bio poznato strip ime, prepoznatljivo po SF usmerenju i pripadajućoj ikonografiji (u Pahekovom slučaju ona nije podrazumevala sjajne tehno artefakte već skrpljene i ’olupane’ robote ili svemirske brodove), specifičnom ’prljavom’ grafizmu i ’odmaknutim’ pričama (od komičnih i ciničkih do apsurdističkih, kakvi su bili „Astro-iđani“). „Casino“ postavlja osnovnu scenografiju za „Legiju“: 2292. je godina, traje Četvrti svetski rat a priča se odvija na zaboravljenom parčetu fronta negde u Eurotanaziji. Umesto očekivanih atributa budućnosti - sjajne tehnike lasera, kompjutera i ostalih, kako se to danas kaže, ’gedžeta’ - svet liči na onaj iz I svetskog rata (tačnije 1917.), od uniformi (mada su kreacija Armanija iz 2290.), naoružanja (koje je mešavina pušaka iz oba svetska rata ali i onih sklepanih kasnije) i ostalih potrepština koje vojsci trebaju, do rovovskog načina ratovanja (’oplemenjenog’ ponekim taktičkim novitetom-staritetom kakav je katapultiranje neprijatelja starim čizmama ili Marksovim delima). Istini za volju, uokolo mile od radijacije iz 2013.g. mutirane škorpije, sada poznate kao ’škrombije’ ali je sve ostalo u ’retro’ miljeu. Protagonisti priča (posle „Casina“ slede epizode „Veliki brat“ i „Mumije iz rova 220“) jesu vojnici Fircik i Gerecki te narednik Cuker i njegova dva brata. Fircik i Gerecki svakako nisu heroji jer su skloni zabušavanju odnosno zanemarivanju svojih vojničkih obaveza dok, s druge strane, obožavaju kockanje i svakojake smicalice. Nervozni narednik bi možda podneo njihove vojničke ’propuste’ po kojima se Fircik i Gerecki nimalo ne razlikuju od sapatnika iz rovova (čas suvih, čas potopoljenih, čas zavejanih) ali ne može da se pomiri sa kockarskim porokom zbog koga proganja ovu dvojicu na šta oni uzvraćaju pakostima što njega opet ljuti pa ih kažnjava a oni se brane - i tako bez kraja i konca. Pred visprenim autorom otvaraju se mogućnosti da varira raznovrsne obrasce (počev od podsećanja na dobrog vojnika Švejka pa nadalje) i šablone, kako pripovedačke tako i crtačke, i da pronalazi svoje odgovore na mnoga stara pitanja. Pahek se uspešno nosi sa izazovima i bez većih problema gradi epizode odnosno ceo serijal. Osim parafraza na opšta mesta vojničkog i ratničkog života te uvek konfliktnih odnosa nadređeni - podređeni, vojna birokratija - topovsko meso, on se, s vremena na vreme, poigrava i elementima popularne kulture vremena kada je strip stvaran. Opšte veseli ton stripa ipak ne može da izbriše (niti bi autor to hteo) gorčinu, jad i bedu (još jednog) besmislenog rata (Pahek ne potencira ovaj nivo značenja-čitanja).
Groteskna priča dostojno je dočarana i znanim Pahekovim karikaturalnim, gustim crtežom. Kao specijalitet pomenimo da je uvodna epizoda obojena (prvo objavljivanje bilo je crno-belo) što je potvrdilo i potcrtalo tmurnu atmosferu naznačenu originalnim slikama (a nije izbrisalo detalje na kojima autor insistira). Čitalac će zapaziti da je grafizam treće epizode lepršaviji u odnosu na prve dve; redukovanjem senčenja dobijen je otvoreniji, lakši i prozračniji crtež koji, pak, odgovara mestu dešavanja - osunčenim ostacima Egipta.
Četvrtina veka koja deli nastanak stripa i današnje izdanje nije nimalo uticala na efektnost, humor i dopadljivost „Legije...“ potvrđujući da je u pitanju delo čije su vrednosti lako preskočile dnevnu aktuelnost, postajući jedan od repera za razmeravanje strip umetnosti ovih prostora i temelj na kojem će stvarati nove generacije.
0 komentara:
Постави коментар