ISPRED BLOKADA

Autobuska stanica u rano, sparno vojvođansko popodne. Devojka na visokim potpeticama vuče poveći kofer peronom i staje pred parkirani autobus, proverava natpis na tabli zadenutoj za šoferšajbnu. Onda se okrene obližnoj grupici koja smrknuto gleda u ispljuvani asfalt i pita: - Kad kreće ovaj autobus?

Odgovara visoki brkajlija sa kondukterskom torbicom: - Ha, kad? Kad nas puste.

            - Ko da pusti?

            - Traktoristi.

            - I ovde ih ima? Ne mogu da verujem.  Pa jedva sam dovde stigla. Nisam mogla da uđem u voz, bio je pun ko oko pa sam kombijem došla do barikade, prešla most peške, čekala kombi da me preveze dovde i sad opet moram da čekam? Dokle će ti seljaci da nas maltretiraju? Što ih ne pohapse i očiste puteve?

            Niko ne odgovara pa ona odvlači teret do klupe i seda pored potencijalnih putnika pristiglih pre nje, uglavnom radnika koji su odradili smenu i sada bi da odu kući. Uto na peron stiže autobus, svi se okupa oko vozača i kondukterke.

            - Šta je bilo?

            - Ništa. Neće da puste. Nisu dali ni da se okrenemo pa sam morao da vozim u rikverc bar 5 kilometara.

            - Ma, napili se i zafrkavaju. Kaže jedan čiča: Pustićemo vas ali kad mi oćemo - dodaje kondukterka.

            Vozač mobilnim telefonom poziva dispečera i kratko se dogovara sa njim: - Kažu da čekamo.

            Svi se, pokunjeno, sklanjaju u hladovinu. Dobrih sat i po kasnije zvoni telefon i vozač vikne: - Krećemo.

            Putnici se brže-bolje ukrcaju. Vazduh je pregrejan, ni klima ne pomaže. Autobus izlazi iz grada, grabi između njiva na kojima se talasa žito, nižu redovi kukuruza i suncokreta. Lepo je videti obrađena polja. Ubrzo prođu pored blokade. Traktori su sklonjeni a u hladu, na rasprostrtom ćebetu, odmaraju paori i mašu putnicima. Iz suprotnog smera tutnje šleperi.

            Onda vozaču opet zazvoni mobilni, on se javi pa zovne konduktera da mu kaže šta je čuo a ovaj saopšti: - Slušajte, idemo samo do raskrsnice. Ne silazimo u selo jer je tamo opet blokada. Ko hoće da siđe neka se spremi.

Nekolicina putnika ustane, pomalo gunđajući ali kad pogledaju ostale shvate da i nisu tako loše prošli jer su nadomak kuće.

            Sunce je sve bliže horizontu. Autobus grabi napred dok ne stigne do začelja kolone koja stoji pred barikadom postavljenom na most koji je opkoračio kanal DTD.

            - E da im nanu naninu - otme se jednom od preostalih putnika. - Pa dokle više. Zar im nije dosta? Šta više hoće?

            - Hoće da im daju ono što su im obećali - odvrati muškarac sa obližnjeg sedišta. - Mislite da bi oni stajali ovde da ih nije muka naterala? Sad kad ima toliko posla na njivama?

            - Pa što ne rade nego nas maltretiraju? Džaba im je da nas zaustavljaju, nismo im mi ništa ni obećali ni uzeli. Možemo svi da se slažemo sa njima ali koga za to briga?

            - Da su ih pustili u Beograd ne bi do ovoga došlo. Ali policija je zatvorila prolaze pa su oni blokirali puteve. Trebali su da blokiraju i pruge pa da ništa ne može da uđe i izađe iz Beograda. Neka vide političari šta se dešava kad se seljaci udruže i ne puštaju da ih više varaju. Kao da oni ne seju žito i kukuruz za ovaj narod. Ako hrana ne treba neka kažu pa će seljak da se snađe. A ne da obećaju pa ljudi uzmu zemlju u najam, zaduže se za seme, hemiju i gorivo a vlast se, kad sve zaseju, pravi naivna, kao nema para pa neka seljak opet radi na svoju štetu.

            - Ma i ne treba da seju. Kupićemo u svetu šta nam treba.

            - Jeste, jeste. Pa će posle da trgovci diktiraju pošto je mleko ili meso a varošani će da kukaju da im je skupo.

            - Njima bi bilo bolje da paze da ne prođu ko prosvetari i da ne dobiju ni za ladnu vodu.

- Mnogo ti znaš. Misliš da je ovo zbog običnih seljaka? Ma jok, to su oni najveći rešili da upropaste sve krupnije seljake pa da posle caruju. Zato sad potenciraju sitne seljake, koji im nisu pretnja.  A do juče su iz države molili da se obradi zemlja da ne bude parlog. Kad ostanu samo oni mali paori, par ljudi će da diktira šta će da se seje i pošto da se prodaje. A šta će onda varošani da jedu kad im ti što ih zovu tajkuni zapapre?

- Sigurno nećemo da pomremo od gladi. Bolje da je skuplje nego da nas danas svako ucenjuje.

            - Ko ucenjuje? Pazi šta pričaš - vikne branitelj paora i raširi šake koje su očito upamtile teški rad na poljima.

            Kondukter stane između suprotstavljenih strana: - Ajde ljudi, smirite se, šta vam je? Svi su, bre, nervozni. Još bi da se biju. Izađite napolje pa to tamo rešite. Eno vam i policije pa će čas posla da vas sredi.

            Vozač autobusa, koji je izašao do barikade, vrati se i saopšti: - Za pola sata će da nas puste. Do sedam smo kući. Dobro smo prošli, kasnimo samo dva i po sata - onda pogleda po kiselim licima i upita konduktera: - Šta se desilo?

            - Ništa, sitna rasprava sitne boranije koja uvek nadrlja - zaključi ovaj i uvali se u sedište, pa tiho doda: - A ja sutra u pola 5 opet idem ovim putem.