Sledeći svoje putanje (koje ljudi tek naslućuju) pošast ’svinjskog gripa’ ponovo se vratila u Evropsku uniju i (ne mareći za fakat da mi još uvek nismo u tom odabranom društvu) stigla i u zemlju Srbiju. Pošto je već jednom harala ovim prostorima, u svim ’normalnim’ državama bilo bi za očekivati da novi nalet ’svinjskog gripa’ bude dočekan kako treba, posebno jer su upućeni ustvrdili kako je ovozimska verzija slabija od prve - ali... ovo je Srbija - dakle, slučaj za sebe! Nakon prošlogodišnje histerije oko nestašica maski za lice, oko imanja/nemanja vakcina, potpisivanja pristanka ili nepristanka da se ista ubrizga u telo potencijalnog pacijenta, oko nedovoljno aparata (koji su još i pokvareni) na koje bi bolesni bili priključeni, oko nepostojanja ’karantina’ za zaražene, oko priručnih planova za minimalno funkcionisanje javnih službi ukoliko većina zaposlenih ’padne u krevet’ - dakle posle svih nervoznih i neurotičnih akcija i reakcija nadležnih, zdravih i bolesnih, jenjavanjem epidemije na čitav je slučaj popala blagoslovena prašina zaborava iz koje smo ponovo trgnuti mlakim najavama o gripu i obzirnim, izokolnim vestima o prvim žrtvama (valjda je u ime sprečavanja panike naveden okrug a ne naseljeno mesto u kome je žrtva živela pa su sada svi iz okruga sumnjivi kao izvori zaraze). Rečju, čekali ga ili ne, ’svinjski’ nam je ušetao u dvorište i sada je pitanje: šta nam je činiti? Posebno ako se ima u vidu papazjanija naših naravi i navika, ekonomske situacije, neorganizovanosti i nestručnosti onih koji treba da brinu o narodu i njegovom zdravlju.
Elem, s jedne strane je nebeski narod koji veruje da je nesalomiv i tako se i ponaša, od momka koji u TV kameru govori da ’ne brine za taj svinjski grip jer ga je preležao kad je bio mali’ do onih (u većini) kojima je preteško čak i da šakom pokriju usta kad kašlju a nalaze se u autobusu, čekaonici ili u redu pred šalterom (naravno, opasno je takve opominjati jer se može izvući deblji kraj). Zbog toga je u ovom trenutku svako okupljanje naroda Srpskog potencijalno žarište nekakve zimske zaraze, pa i gripa. Podrazumeva se da nošenje maski izaziva podsmeh i provokacije ’drčnih’ primeraka koji pucaju od zdravlja i rado pripovedaju kako su se izlečili ljutom rakijom, slaninom i belim lukom. Na primer sredovečne populacije nadovezuje se ona školska koja u susret boljoj budućnosti bodro korača prema diktatu ulične mode; otuda učenice i dalje ne kriju svoj pupak a junoše drhture u tanušnim letnjim trenerkama. Vrativši se sa raspusta svi kašljucaju i šmrču i žude da, uz najnovije tračeve u školskim dvorištima, razmene i svoje kolekcije virusa. Posle će novostečene viruse podeliti sa ortacima i familijom (koja, čak i kada je bolesna, ne ide na bolovanje jer se plaši da će zbog toga dobiti otkaz od nervoznih gazda).
S druge strane, i država je zatečena pojavom gripa (baš kao što putare iznenadi sneg u decembru). Zdravstvo, i onako u dubokim finansijskim i ostalim mukama, cvili i škripi pod teretom ’lake’ epidemije. Sa svuda gledanih TV ekrana lekari apeluju da se narod ne leči sam već da, kad dobije temperaturu, oseća malaksalost, bol u zglobovima i mišićima, obavezno ode kod lekara, ali oni koji odluče da poslušaju savet, suočavaju se sa ogromnim gužvama i višesatnim čekanjima među bezbroj zaraženih ljudi; ko do tada nije imao neki virus u čekaonicama će ga zasigurno zapatiti. Ako konačno stigne do lekara (premorenog, možda i pomalo načetog kojim virusom - i doktori su ljudi, zar ne?), bolesnik će, uz preporuku kako da se ponaša, dobiti i pregršt recepata za lekove koje većinom mora sam da plati. Kad se sagleda sva muka čekanja uvećana izdacima koje treba pokriti iz tankog novčanika, ne čudi što se najveći broj bolesnih i dalje leči u sopstvenoj režiji i prema narodnoj tradiciji (uz ’trošenje’ dana od godišnjeg odmora), uzdajući se u sreću da neće baš oni biti taj teški slučaj sa komplikacijama i, ne daj bože, fatalnim ishodom. Uostalom, ako nešto krene naopako valjda će i ’hitna’ pomoći...
I, kakav je zaključak? Imajući u vidu sve umešane faktore, od neodgovornih pojedinaca (koji svoj život i zdravlje uzimaju ’zdravo za gotovo’) do isto takve države, preostaje nam da se uzdamo u više sile koje će da nas spasu ozbiljnih epidemija u kojima bi definitivno pale naše iluzije o sopstvenoj snazi i nedodirljivosti odnosno o postojanju efikasnih organizacija i mera za slučajeve pravih uzbuna najvišeg nivoa. Preostaje nam stoga stara dobra Nada u još jedan ’hepiend’. Uostalom, i zimi će jednom doći kraj - do sada je uvek bilo tako, zar ne?
0 komentara:
Постави коментар