U raspravama pre i posle donošenja zakona svi učesnici, bez obzira na stručnost, složili su se da zlostavljanje iliti mobing (kako je ova rabota nazivana pre donošenja zakona) postoji ali nisu uspeli da bliže definišu niti da odrede gde se, kada i kako dešava. Tako je nejasno da li su mobingu skloniji privatnici ili direktori državnih firmi. Privatnici uvek mogu da otpuste radnika kojim nisu zadovoljni a ako ga i dalje maltretiraju onda je to ponašanje kojim bi trebali da se bave psihijatri i policija. Direktori državnih firmi, čini se, bar po rečima stručnjaka i obaveštenih laika, itekako su skloni maltretiranju (i seksualnom uznemiravanju), posebno jer je otpuštanje nedovoljno kooperativnih zaposlenih teže nego u privatnom firmama. U svim diskusijama najmanje se raspravljalo o maltretiranju kolega među kojima nema odnosa pretpostavljeni-podređeni, iako ta pojava nije retka niti bezazlena. Početna konfuzija oko načina ’izvođenja’ mobinga i njegovih aktera nastavila se u tekstu Pravilnika koji bi trebalo da preciznije definiše ovu materiju. Pravilnik predviđa poželjna ponašanja poslodavca i zaposlenog, donosi spisak postupaka koji se mogu karakterisati kao seksualno uznemiravanje (mada je ta materija regulisana još Zakonom o radu), odnosno spisak ponašanja kojih se poslodavac i zaposleni trebaju uzdržavati; konačno dat je i spisak aktivnosti koje se ne smatraju zlostalvjanjem. Spiskovi nepoželjnih ponašanja vrlo su neodređeni i nabrajanja završavaju napomenom i „druga istovrsna ponašanja“ što samo povećava nejasnoće. Zakon naravno ne može popisati sve aktivnosti kojima bi se neko maltretirao jer je praksa mnogo inventivnija od zakonodavca ali bi trebao da bude što precizniji jer manjkavosti zakona i pravilnika predstavljaju famozne ’rupe u zakonu’ koje će mamiti na zloupotrebu. Isti je slučaj sa odredbom da „povremene razlike u mišljenjima, problemi i konflikti u vezi sa obavljanjem poslova i radnih zadata“ nisu zlostavljanje – ali upravo nedefinisanje ’povremenosti’ (da li je to jednom dnevno, nedeljno ili mesečno?) može biti iskorišćeno za zlostavljanje. Rečju, uopšte ne treba sumnjati u dovitljivost onih koji maltreritaju i koji će naći način da izvrdaju ionako labave odredbe zakona. Dodatni prilog u korist onih koji maltretiraju jesu i teškoće oko dokazivanja da je neko maltretiran, posebno kada se nečije ponašanje dokazuje izjavama svedoka koji se plaše za svoje radno mesto - mada su zakonom formalno zaštićeni od maltretiranja. Dodajmo rečenom i jalovost odredbe o hitnosti sudskih postupka po ovom pitanju jer rad sudova u praksi ne pokazuje nikakve u znake ubrzavanja rada odnosu na rad kakav je bio pre sudske reforme. Posebno ’nezgodan’ je slučaj zabrane ’zloupotrebe prava na zaštitu od zlostavljanja’ jer je nejasnost i nedorečenost ovog insituta kao stvorena za nove zlupotrebe.
Konačno, zanimljiva je i obaveza poslodavca da svakog zaposlenog pismeno obavesti o zabrani zlostavljanja. Poslodavac, do sada, nije imao obavezu da pojedinačno obaveštava zaposlene o temeljnim zakonima iz materije radnih odnosa – npr. o Zakonu o radu koji okvirno uređuje ovu oblast. Otvoreno je pitanje svrhe ovakvog postupanja za čije nepoštovanje poslodavac može biti kažnjen. Hteli to ili ne, mi živimo u XXI veku kada su svakome dostupne novine ili TV programi pa je svaki pojedinac u mogućnosti da se obavesti o događajima koji ga se tiču. Faktičko stanje je, naravno, potpuno drugačije – haos u medijima, senzacionalizam i nestručnost sveli su medije na ’šarene slike, velike naslove i malo sadržaja/teksta’. Umesto da zaposlene u posebnim emisijama ili novinskim izdanjima obaveštava, obrazuje i obučava za odbranu svojih prava, zakonodavac/država je tu svoju dužnost lako prebacio na poslodavca (potencijalnog izvršioca zlostavljanja), odnosno na obavezu da se zaposlenom uruči pisano obaveštenje. Ovakvo rešenje iznova potvrđuje suštinsku nezainteresovanost države (koja je i sama poslodavac) za uspešno funkcionisanje društva, odnosno nespremnost da sve svoje podanike jednako štiti.
Kako bilo da bilo, zlostavljanje na radu formalno je i zakonom zabranjeno. Da će to išta značiti u svakodnevnom životu, da li će zaposleni zaista biti štićeni i branjeni od tuđe/gazdinske obesti ili sve ostaje po starom - videćemo u narednim mesecima.
0 komentara:
Постави коментар