’Kakav narod takva i vlast’ kaže jedna od opštenarodnih uzrečica koje se često potežu u razgovoru o mukama svakodnevnim. Da u ovoj staroj mudrosti i danas ima istine lako će se uveriti svako ko malo oštrije gleda oko sebe. Evo najsvežijeg primera: sticajem (kalendarskih) okolnosti u desetak dana pristigla su nam čak tri praznika - Uskrs, Prvi maj i Đurđevdan. A kod nas je narod naučio da sve što praznuje slavi ’pošteno’ dakle uz trpezu punu ića i pića, što u ova smutna vremena ni malo nije jeftino. U brojnim anketama koje su se mogle videti na TV programina, čuti preko radija ili pročitati u novinama, ispitanici su se žalili na skupoću ali su listom tvrdili da će slaviti ’kako Bog zapoveda’ (u slučaju Prvog maja sledila se svetla revoluciono-socijalistička tradicija). I, sudeći po izveštajima, svi su se slavljenici ’dobro pokazali’, čitaj, nisu se obrukali pa je bilo za pojesti i popiti, za omastiti i zasladiti i sve to obilno zaliti. Niko kao da se nije obazirao na savete duhovnika da umerenost u veselju ne znači da je radost manja. Sindikalne vođe nisu svoje članstvo opominjale ni na šta jer su priznali da nemaju snage (sposobnosti ili volje?) da pokrenu svoje članstvo da ustane u odbranu svojih prava koja se svakodnevno umanjuju (a ako to ne mogu - čemu li služe, upitaće se, sasvim razumno, neko - samo, otkad je Srbija zemlja razuma?). Dakle, kada se saberu svi izdaci višestrukih prazničnih trpeza (jer nema nikakvih ideoloških prepreka da neko slavi i religijske i sindikalne praznike) rezultat uveliko domaša (pa i premaša) prosečnu mesečnu zaradu. Otuda je sasvim logično pitanje - od kojih para su plaćeni slavljenički računi? Opravdanja tolikog troška mogu biti različita - da se tako oduvek radilo ili da jeste skupo ali ’jednom se živi’- ali se, na kraju sve svodi na posezanje u novčanik, odmah ili odloženo (na čekove, kartice ili preko dozvoljenih minusa odnosno ’keš kredita’). Kako god bilo, narednih par meseci mnogi kućni budžeti će ’zapinjati’ i ’kočiti’. Spas će im doći iz uhodanih puteva - reprogramiranja starih dugova i podizanja novih kredita. Dokle će to tako ići niko ne zna, narod je navikao da stvari gleda iz vizure ’od danas do sutra’ jer ko zna koja muka nas čeka već prekosutra, za mesec dana ili pola godine. Niko više ne sme da pravi planove za godinu ili duže jer je broj nepoznatih toliki da nijedan matematički genije ne bi mogao da smisli način na koji bi se jednačina ’obične’ egzistencije povoljno rešila za prosečnog stanovnika države Srbije.
Uostalom, taj (istramirani, jadni, bedni i prezaduženi) prosečni stanovnik baš i nema na koga da se ugleda ili od koga da nauči kako treba da se ponaša. Svakodnevno gleda kako se njegova rođena država godinama kune u štedljivost a troši više nego što može i u ime tog trošenja diže kredite kod istih banaka kod kojih se zadužuje običan svet. Zaklinjanja u oporavak privrede i boljitak za sve, za povratak normalnog života i sigurnosti ne menjaju se na početku mandata Vlade i u trenutku njene reorganizacije i racionalizacije. Što će reći da se u međuvremenu ništa nije na bolje promenilo (ako jeste bilo promena one su bile na gore). S druge strane, svi znaju kako su prošle akcije za smanjenje državne administracije, odnosno da su prošle neslavno jer niko nikoga nije smeo da otpusti pošto su svi državni službenici, činovnici, sekretari itd. pod zaštitom onih koji su ih zaposlili pa je sve okončano miroljubivom parolom ’ti ne diraj moje pa ja neći tvoje ljude’. A sva ta nadleštva, agencije i ministarstva debelo koštaju jer tamo plate nisu ni male ni neredovne a finansira ih (hteo-nehteo) narod. Dakle, troši se ’iz sve snage’, presipa se iz jedne u drugu rupu a nijedna se ne zatvara - što bi se reklo ’kad je bal - nek je bal’. Ipak, vlast, za razliku od svojih podanika, zna dokle će tako da se ponaša. Njeno će trajati do izbora. Bude li se vlast promenila stari će se primiriti, sačekati malo pa udariti viku na novu vlast optužujući je da je nesposobna, da previše troši, ne ispunjava obećanja... Ukoliko ne bude promena, nastaviće se u prethodnom mandatu proverenim stazama u susret novim veseljima. Istorija će pokazati, ko će duže izdržati (a ko skapati) - narod ili njegova vlast. Za sada se čini da su sve šanse za dugovečnost na strani (ove ili one) vlasti.
0 komentara:
Постави коментар