„Nomadi“, prva zbirka priča Spomenke Stefanović Pululu, može se iščitavati u nekoliko ’ključeva-motiva’ među kojima su, čini se, centralna dva: motiv krhkog bića, najčešće devojčice, u svetu teških zahteva i strogih pravila te motiv pojave fantastičkog elementa-sile koji menja dotadašnji trivijalno-rutinirani svet. Mada su, naizgled, odvojeni ovi ključevi ipak jesu neraskidivo vezani. Otuda se „Nomadi“ mogu sagledavati kao niz naučno fantastičnih ili fantazijskih priča odnosno fantastičkih priča glavnog književnog toka, što, sveukupno, korespondira sa savremenim tendencijama literarne fantastike oličenim u kategoriji ’slipstrima’ kao specifičnog postupka, polazišta i ishodišta u kome se koriste, spajaju odnosno mešaju žanrovska i glavnotokovska iskustva gradeći posebnu literaturu koja odražava duh kraja XX i početka XXI veka.
Nezavisno od teorijskih podela, „Nomadi“ se znatiželjnom čitaocu otkrivaju kao niz mogućih obznana začudnog odnosno niz situacija u kojima začudno ’funkcioniše’ i izmešta (ili dopunjuje) doživljaje sveta/svetova. Naravno, začudno se može sagledavati iz različitih vizura; njegova ’količina’ i intenzitet variraju kako u pojavnom obliku tako i u odnosu na svet u kome se javljaju ali je u korenu svega tren u kome dotadašnja monolitna stvarnost dobija ’suparnika’ koji je ne poštuje, ne pokorava joj se i time stvarnost relativizuje i poništava. Taj i takav iskorak dozvoljava autoru a potom i njegovom čitaocu da iskosa, iz drugačije perspektive, sagleda dotada neprikosnoveni red stvari i u njemu otkriju pukotine u maskama svakodnevice. Takva otkrovenja nisu uvek prijatna ali jesu način da se razbiju šabloni i matrice u koje se (o)lako upada jer je boravak u njima, prepoznatljivim i konfornim, lak i ugodan.
Začudnost se u „Nomadima“ pojavljuje u sasvim običnim situacijama, jednostavnim i bliskim, kakve su duga i dosadna putovanja na kojima igra slučaja skida koprenu rutine i razotkriva paralena postojanja/svetova. Iz okrilja svakodnevice čudesno narasta u različitim smerovima: od sukoba tzv visokocivilizovanog i magijskog (koje spajaju nevoljne izbeglice kao izaslanici drugih svetova-kultura), preko preplitanja vremena i nivoa postojanja koje spaja i deli magija televizijskog prozora-ekrana ili spletova koje u žižu dovodi činjenica smrti tela (ne i duha); začudno će se simbolički pojaviti u obliku umilnog mladunčeta zveri koje postaje simbol htenja i nadanja, u liku paunova u tajanstvenom vrtu ili kao recept za spravljanje čudesnih napitaka za pronalaženja suđenog bića; napokon, začudno se spušta u lagume iznad kojih, u neznanju svome, bezbrižno gazimo ili se diže do drugih svetova/planeta jednovremeno i stranih i bliskih. Zavodljive su i čudesne priče/bajke ispričane u drugim pričama, u kojima snaga reči (u dvostrukom obrtu) gradi svetove u ljusci pogodbene stvarnosti koju autorka nudi (a na koju čitaoci pristaju).
Vezane za začudno toliko da se čini da su mediji kroz koje se natprirodno oglašava su krhke devojčice široko otvorenih očiju, namerne da upiju i otkriju sva lica sveta koji ih okružuje; čak i kada su im tela odrasla junakinje priča ostaju deca gladna tajni i željna radosti (umesto muka koje ih opsedaju). Sve one žrtve su svoje otvorenosti koja se, u svetu prepredenih, tumači kao naivnost i odlika rođenih žrtava koje se nude predatorima. Devojčice otuda jesu čudo u takvim/svim svetovima; i ma koliko bile bespomoćne one, igrom slučaja ili ostvarenjem tajnog plana, prizivaju druga/ostala čuda menjajući tako svetove u kojima bitišu. Spisateljica je neskriveno blakonaklona prema svojih heroinama baš kao što je zavedena avanturama koje ispisuje i u kojima (rekli bismo) usud naivnosti boji priče posebnom patinom. Stoga u „Nomadima“ ima radosti stvaranja, iskušavanja sopstvenih spisateljskih snaga i mogućnosti magije teksta, od tananosti do robusnosti, od prozirnosti do višeslojnih metafora.
0 komentara:
Постави коментар