'MAČJI SNOVI' IVANE MILAKOVIĆ

BAJKE I NASTAVCI 

Prva knjiga Ivane Milaković, pod naslovom „Mačji snovi“, sadrži 25 proza u rasponu od minijatura (’kratkih’ par pasusa/dijaloga) do priča (ne dužih od 10-tak strana). Opredeljenje za kratku formu zahtevalo je od spisateljice visok stepen samodiscipline odnosno ’racionalisanog’ pripovedanja što je zahtev kome ne mogu da odgovore ni mnogi autori sa dužom književnom praksom; ovaj cilj dodatno je otežan u vremenima kada je ’na ceni’ romaneskna raspisanost. Bez obzira na otežavajuće okolnosti Ivana Milaković je odlučila da se okuša u kratkoj prozi i u tome - uspela. Njene priče pažljivo su i precizno građene, tenzije su izbalansirane i dovedene do razrešenja u poslednjoj, udarnoj rečenici. Naravno, zadatim obimom nametnuta svedenost opisa i razvoja radnje sprečava upotrebu mnoštva literarnih i stilističkih ukrasa ali se autorka očito svesno odrekla ovih mogućnosti dajući prednost jasnoći, čitljivosti i efikasnosti izraza. Usredsređenost na osnovnu nit priče izazov je kako spisateljskoj domišljatosti tako i za samu konstrukciji prozne celine koja ne trpi rasplinutost ali ni izostavljanje bilo kog delića mozaika (jer se lako može desiti da slika ostane okrnjena i ’neupotrebljiva’). Priče u knjizi čitaju se brzo i lako, u njima nema praznina, ’praznog hoda’ i nedoumica što samo potvrđuje da je spisateljica uspešno obavila zadatke koje je sebi postavila.

            „Mačji snovi“ podeljeni su, stranicom na kojoj je senka krilate mačke, u dve celine; podela nije ni slučajna niti samo vizuelna već je tematska i potpuno (smisaono) opravdana. U prvom delu-segmentu čitalac se susreće sa pričama iz različitih vremena (od pseudo-prošlosti do pogodbene sadašnjosti ili budućnosti), sa raznorodnim zapletima i raspletima. Dva zajednička imenioca ovako šarolikoj skupini jesu junakinje - najčešće devojčice - na ovaj ili onaj način izdvojene/izopštene iz uobičajene/normalne sredine (zbog svojih fizičkih ili psihičkih mana/neprilagođenosti) i fantastički/natprirodni elemenat koji se pojavljuje kao način za izlazak/bekstvo iz klopki svakodnevice. Problemi socijalizacije i (ne)pripadanja zajednici odnosno situacije u kojima grupa ne pokazuje nikakvu fleksibilnost i odbacuje mlade jedinke koje se razlikuje, kulmuniraju u trenucima otvorenog sukoba sa većinom ili u bekstvu osetljive, ranjive i žigom različitosti povređenog mladog bića. U takvim slučajevima odlazak u svetove mašte ili druženje sa izmišljenim prijateljima jesi načini kompenzovanja odbačenosti i samopotvrđivanja u drugačijem; u pričama o odrastanju fantastično postoji samo u očima posmatrača dok je sasvim ’realna’ za one koji su je izgradili kao odbrambeni mehanizam. Preplitanje dva ’koncepta’ tanano je i granice između njih umeju da se izgube/izbrišu. Tako je i sa osnovnim emotivnim predznacima: ono što je lepo za jedne za druge je ružno, strašno i veselo, prijatno i bolno lako menjaju mesta što, u krajnjem, zavisi od pozicija aktera u životu/pričama.

            Drugi segment knjige donosi znanu ali uvek zanimljivu i intrigantnu stilsku vežbu novog ispisivanja poznatih bajki. Stvarane kao poučne priče za mlade, u kojima se oni podučavaju osnovnim etičkim vrednostima zajednice/plemena/naroda ali i bazičnim životnim odnosima, bajke su kroz vekove dograđivane i menjane prateći civilizacijske promene. U njima ima ’svega po malo’: ljubavi i mržnje, pravde i zločina, smeha i straha, tajni i objašnjenja; rečju, ove priče nisu uvek prijatne ali nisu ni potpuno ’mračne’. To što ih danas doživljavamo kao prijatne i zašećerene posledica je buržoasko-malograđanskih zabrana i sveopšte ’diznifikacije’. No, po strani od masovno poizvedenih lepih bajki, one postoje u svojim originalnim oblicima a mnogi pisci su se okušavali u stvaranju novih bajki odnosno dopuni i prepravkama starih. U svakom slučaju, ovakva rabota uvek je izazovna za autora i čitaoce jer nudi mogućnosti ’unošenja/učitavanja’ novih značenja, vrednosnih relativizovanja i ’izvrtanja’ pouka. Ivana Milaković je svoje verzije bajki o Crvenkapi, Pepeljugi, Snežani, Ivici i Marici, Maloj sireni, Lepotici i zveri ispisivala iz pozicija poznavaoca savremene popularne kulture i žanrovskih sadržaja (sa težištem na hororu), ne libeći se da, zarad potpunog poigravanja, obilno koristi sarkazam i grotesku. Otuda su njene veselo-mračne verzije poznatih bajki dopunjene modernim iskustvima npr. priča o vampirima ili crtanih filmova, sa puno karikiranja i apsurdnog u zaključcima/poukama. U konačnom sagledavanju knjige, čitalac će zapaziti da priče iz oba segmenta čine celinu: priče iz prvog dela knjige samo su nastavak bajki koje su sakupljene na kraju zbirke; dok su u novoispisanim bajkama matrice jasne, pričama u prvom delu uzori su teže prepoznatljivi jer su različito razvijani i dopisivani.

            „Mačji snovi“ Ivane Milaković bez ikakve sumnje najavljuju talentovanu i visprenu spisateljicu čiji rad i razvoj treba pratiti.