Izgleda da Evropa ipak manje voli nas nego mi nju pa stalno zanoveta i nešto joj se ne kod nas sviđa dok mi nju volimo baš takvu kakva je i molimo da nas primi pod svoje skute. I zato nam je nikad zadovoljna Evropa isporučila nov zahtev - da se ispita zakonitost 20-tak privatizacija velikih preduzeća; ovaj zadatak nekako je pao baš u godinu jubileja – 20 godina te famozne rabote koja drma i potresa (a bogami i pretresa) zemlju Srbiju. Reakcije na pomenuti zahtev različite su: od deklarativnih izjava da mi (kao) nemamo šta da krijemo, da je sve transparentno i podložno proverama, preko tvrdnji da je svuda u Evropi posle privatizacije išao postupak revizije tog procesa do onih koji tvrde da ova država i privreda imaju preča posla od vraćanja u prošlost jer šta je bilo-bilo je a budućnost svetla neće da čeka te joj treba hrliti iz sve snage. Istrage će, pod moranjem, ipak biti a šta će se otkriti videćemo, mada je onaj sasvim običan svet vrlo skeptičan. U pretekle dve decenije sve je već viđeno: trijumfalne prodaje nepoželjne društvene imovine, nove gazde koje se šepure pred radnicima a posle par meseci šalju firme u stečaj. Puno puta (ali očito nedovoljno i - prekasno) i država se, preko famozne Agencije za privatizaciju i Policije, mešala u ovu (svoju) rabotu; svi rezultati tih akcija su znani – ili je sve ’čisto’ ili je ’neko mutio’ pa su mu rekli 'no-no'. U konačnom zbiru, međutim, radnici koji su oštećeni i oterani s posla ostali su ’kratkih rukava’ jer nisu imali gde da se vrate pošto su sporne firme, kada su ih oduzeli gazdama, ruinirane i nesposobne za bilo kakvo privređivanje. Pravda je, očito, bila toliko spora da je - obesmišljena.
Pomenuti EU zahtev i godišnjica dušu su dali za prisećanje i ’evociranje uspomena’ na privatizaciju. I ponovo se, baš kako to Srbi vole, vreme delilo na one pre nas – koji ništa nisu valjali – i na nas koji smo radili kako treba. Prvih 10 godina privatizacija nije valjalo jer je sistem bio loš i ’nenarodan’ ali je posle demokratskih promena sve krenulo kako treba. samo, kao što ni đavo nije sasvim crn tako ni sve promene nisu na – bolje a srpska privatizacija pravi je dokaz za tako nešto.
Kada je demokratska vlast uspostavljena i počela da ’radi’ otvorio se problem dotadašnje privatizacije odnosno njenog nastavljanja ili izmene. Stručnjaci, koji su u prošlom režimu prepoznali ’ekonomiju destrukcije’ smislili su da (između sistema privatizacije koji su funkcionisali u okruženju) krenu ’svojim’ putem koji je na tragu liberalnog kapitalizma u kome država stvara samo okvir za privredu; sve ostalo je prepušteno tržištu, tokovima kapitala, interesima i jurnjavom za profitom. A Srbija je, po njima, najatraktivnija za strane i domaće ulagače. Na tim temeljima je otvorena sezona liberalne privatizacije koja se, kako vidimo, svela na potpunu tajkunizaciju Srbije. Jer, bogati s jedne i vlast s druge strane lako su su dogovorili šta kome treba. Besomučna prodaja preduzeća 'proverenim klijentima', po bagatelnim cenama odvijala se na očigled nacije – aukcije u Agenciji za privatizaciju direktno su prenošene, ponosni vlasnici rado su se slikali sa svojim ulovom; istini za volju, to su bile sitnije ribe jer krupni igrači nisu voleli reflektore. Lansirana je i akcija ’1000 preduzeća (prodati) za godinu dana’. Obrazac ugovora bio je isti – 2 godine nema otpuštanja radnika a posle gazda radi kako mu je volja; naravno, isplata plata radnicima nije obavezna. Ako raniji sistem prodaje firmi za simbolični jedan dolar ili marku nije valjao, ni ovaj jeftino-namešteni nije bilo bolji. Što se uvidelo vrlo brzo: taze prodate gazde su postigle šta su htele - bezbrižno su legalizove svoj kapital, poslovalo se na crno, sa svakojakim nameštaljkama, radnici su im bili teret... Uostalom, šta se moglo očekivati od biznismena koji su naučili da zakinu, prevare, izigravaju zakone, koji su navikli na 100% profita ostvarenih u par dana? Očas posla je mnoštvo do tada solidnih firmi stiglo ’na doboš’. Agencija za privatizaciju, koja je bila dužna da kontroliše ispunjavanje ugovora, zatvarala je oči i okretala leđa pred zloupotrebama. Slučajevi raskida ugovora o privatizaciji bili su retkost. Ni javna tužilaštva nisu bila bolja i 'previđala' su šalbe proteranih radnika i njihovih sindikata. Jer - privatizacija po svaku nije imala alternativu. A armija nezaposlenih je rasla, novootvorenih firmi nije bilo, strani kapital nije dolazio uplašen nepostojanjem pravila poslovanja. Srbija je skinula masku raja za investicije i vratila se u XVII vek i najbrutalniji proces prvobitne akumulacije kapitala (čitaj, otimanja društvenog bogatstva i njegovog prelivanja u ruke odabranih). Kada se sve sabere i oduzme, privatizacija je ojadila i unazadila ovaj narod, broj uspešnih privatizacija smešno je mali prema onima koje su 'neuspešne'. Stanje je postalo toliko teško da je i opstanak države doveden u pitanje - jer ako nema dovoljno zaposlenih nema ni poreza pa ni para za finansiranje države i uhlebljivanje partijskih kadrova kao njenih činovnika. Stoga je protivno svim zaklinjanjima da se ne meša u privredu, liberalno kapitalistička Srbija počela da plaća investitorima da u njoj otvore fabrike. Tako se novac od jeftino prodatih firmi daje za skupa radna mesta investitorima koji su, treba li reći, po volji vlasti. Naravno, to što Eropa traži da se pročešljaju privatizacije nije zbog njene ljubavi prema Srbije već zato što ne želi da njene biznismene, koji bi ipak da ovamo dođu, 'deru' kojakakvi lokalni moćnici.
Od proglašene osnovne namere privatizacije – da privatni interes pokrene biznis (jer je ideja privatne svojine i interesa jača od ideje društvenog interesa) od koga će celoj zajednici biti bolje, malo je toga ostalo. Čitava privatizacija svela se na otimačinu kapitala i osiromašenje radnika i stanovništva. Da li su stručnjaci koji su ovaj koncept zdušno propagirali to očekivali? Ako nisu - onda oni nisu eksperti, ako jesu - onda su namerno upropastili ovu državu za nečiji račun. Od toga da li će za svoje rabote biti nagrađeni ili kažnjeni zavisi budućnost ove zemlje i njenog poniženog naroda.
0 komentara:
Постави коментар