izdavač: Samizdat B92, Beograd 2010.
Pet godina po objavljivanju prvog romana „Crne cipele“ Oto Oltvanji (1971) predstavlja se čitaocima novim delom, obimnom (524 strane) „Kičmom noći“. Mada zvuči oveštalo, pisac zaista jeste poznavaoce njegove prve knjige prijatno iznenadio jer je u novoj prisutan i onaj ’stari’ i jedan sasvim novi, uznapredovali Oltvanji; čitaoci koji je po prvi put sreću sa ovim autorom otkriće, pak, zanimljivu i zanatski precizno izvedenu prozu koja intrigira pričom i vezuje pažnju brzinskom, na momente čak vratolomnom, akcijom. Oltvanji je u postavljanju i izvođenju ovog romana (kao i prethodnog) koristio iskustva savremene svetske literature, one koja se svrstava u kategorije trilera, krimića, ’saspensa’ i, napokon, horora. Naravno, reč je o kreativnom korišćenju dostignutih metoda i rešenja a ne o pukom kopiranju ili podražavanju uzora jer je to jalova rabota kojom se bave pisci mnogo manjeg talenta od Oltvanjijevog. Iščitavanje „Kičme noći“ otuda nije ni nalik rutinerskom čitanju ’palp’ proze koja ima zadatak da zabavlja (i to odrađuje manje ili više uspešno); preciznije, „Kičma noći“ jeste zabavna i uzbudljiva ali i više od toga pošto je autor spreman da izvrne, izvrda i izigra pravila i da u očekivano/predvidivo štivo unese slojeve koji su netipični/nepripadajući (čak bi se moglo reći i suvišni jednom čisto žanrovskom delu). Ali, iskušavanje žanrovskih matrica ima smisla samo ako se njihove granice otkrivaju i kreativno prelaze i prevazilaze.
Prve stranice „Kičme...“ otkrivaju nekakvu buduću, alternativnu ili paralelnu Srbiju. Pozornica dešavanja sazdana je od segmenata koji su već stvarnosno-realni (potcrtanih čestim posezanjem za frazama iz opšte i popularne kulture od 1980-tih naovamo), delova koji faktografski baš i ne odgovaraju (ali nalikuju) realnim modelima i, konačno, segmenata koji ’de facto’ ne postoje ali su mogući, odnosno vrlo je verovatno da bi baš takav bio prirodan sled dešavanja izniklih na temelju ovoga što sada znamo i u čemu živimo. Identifikacione ravni tesno su i bogato popunjene, bez šupljina i pukotina pa je jedina dilema čitaoca da li će na nekoj stranici knjige pronaći pogodbeni datum iz budućnosti ili sadašnjosti na osnovu koga bi zaokružio svoj doživljaj (a možda i očekivanja, već prema tome da li je u pitanju naučna fantastika ili političko-društvena alegorija, možda čak i satira - pisac konačno određivanje ostavlja čitaocu i, reklo bi se, nije zainteresovan kakva će odluka biti). Ipak, ove su dileme sekundarne spram tri priče koje paraleno teku na asfaltu Beograda i u kojima se tri osobenjaka batrgaju u klopkama sopstvenih života; ponekad se čini da će pritisak smrviti uhvaćenog a ponekad okova nema u blizini/na vidiku (ali svest o njima nekada ne prestaje). Svakodnevni užas i apsurd, smisao i besmisao putovanja od jutra do noći ili od sumraka do svitanja, uz pokoji tren predaha, u državi koja je karikatura svih smislenih sistema, sred menažerije živopisnih kreatura - izazov je za junake koji su (pre)često statisti u sopstvenom postojanju. Ovakav sklop izazov je i za pisca koji, pak, uspeva da ubedljivo predstavi pozornicu događaja, kulise, statiste i (anti)heroje ’veselog pučkog igrokaza sa pevanjem i pucanjem’ na ulicama (ne)poznate nam lokalne metropole.
Ulazak natprirodnog u priču svojevrsni je salto mortale koji deluje kao šok; iz ’obične’, uverljive (makar i pogodbene) realnosti ulazi se u sasvim drugačiju dimenziju. Za tren se čini da je očekivanje čitaoca iznevereno-izigrano. Međutim, ukoliko se pitanje postavi drugačije i odgovor će biti promenjen: šta je u korumpirano-tajkunsko-senzacionalistočko-besperspektivno-neprirodnoj sredini normalno a šta nije? Da li je biće koje ubija a onda proždire žrtve zaista tako bizarno? Ko ili šta je čudan sred svih hordi i buljuka političara i njihovih savetnika, policajaca i gangstera, bogataša i bednika, medijskih moćnika, folk i pop zvezdica i obožavalaca, mudraca i foliranata?
Razrešenje zapleta prati akciju hvatanja nad-stvarnosnog elementa i njegovu eliminaciju, kako to i nalažu principi žanrovskih romana. Kroz nastupajuće stranice nižu se objašnjenja ranijih događaja što otkriva hronologiju dešavanja i sklapa mozaik u kome su se protagonisti zadesno našli. No, kao što je preranom pogibijom jednog od junaka izigrao standardni literarni recept, Oltvanji i u objašnjenjima prelazi granice koje su uobičajene i potrebne/dovoljne da bi priča funkcionisala i ulazi u prostore koji se najpribližnije mogu nazvati alegorijama. Očigledno je da su njegove namere veće od šablonskih. Detaljan istorijat pronalaska, odgajanja i upotrebe ljudi-zmija, sve u okrilju specijalnih državnih programa i za tajne državne ciljeve, način je da se posredno i posprdno otkriju skriveni mehanizmi vladanja ranijih državnih režima i klika, koje, međutim, iako nisu pod reflektorima aktuelne političke scene sa iste nikada stvarno nisu sišle jer i dalje vuku konce i vladaju ljudima i njihovim životima. Ovo dodatno, zahtevnije značenje/iščitavanje ipak ne opterećuje započetu priču, ne usporava je niti utiče na njeno efikasno razrešenje, ali, u svakom slučaju, dodaje značenjski nivo koji standardizovani akcioni žanr romani nemaju. Autor takođe ne insistira na ’dodatnom’ sloju, ostavljajući čitaocu da, u zavisnosti od svojih interesovanja, tekst čita samo kao uzbudljivu pripovest (bez obraćanja pažnje na zaleđa) ili da u ispričanom traga i za drugačijim vizurama.
Oltvanjijevo pripovedanje brzo je i neposredno, sa mnogo uličnog žargona i rezonovanja (pronicljivog, aforističarski preciznog, često nadmenog i jezički sočnog) čime je zaokružen proces čitalačkog prepoznavanja i identifikacije. Mada se, sveukupno, trudi da (i pored alegorijskih izleta) prati i nominalno ostane u okvirima žanr matrice pisac, ponekad, ne uspeva da odoli iskušenju pa veselo karikira neke od šablona (time potvrđujući da je namerno odabrao način pripovedanja, svestan njegovih prednosti i granica). Sveukupno „Kičma noći“ uspešno funkcioniše kao zabavno-napeto štivo u kome, opciono, za zainteresovane, pisac nudi i malu igrariju na političko-društvene teme. U svemu što je namerio Oltvanji je uspeo, iznova potvrđujući da je prozaista na koga treba obratiti pažnju.
0 komentara:
Постави коментар