Nekada (čak ne ni tako davno) dobronamerni je prolaznik kroz centar ’lepe varoši’ mogao da šeta mirnim ulicama, kraj dostojanstvenih kuća i uživa u hladu krošnji, proletnje razlixstalih ili odenutih u šareno, jesenje ruho, da sluti duh prošlih vremena oslobođen tenzija tzv modernog, užurbanog življenja. Istini za volju, nije bilo moguće ne zapaziti ožiljke koje su gradskom jezgru zadali ’savremeni’ soliter poznat kao ’robna kuća’ i rogobatan hotel. Na žalost, tekuće građevinarske egzibicije ’udarnički’ nastavljaju herostratski posao uništavanja i obesmišljavanja gradske prošlosti. Da li to savremenici zaista toliko mrze i preziru svoje pretke sa ovih prostora (ukoliko su ih uopšte imali) ili su njihova samoljubivost i sujeta takvi da gradnjom spomenika svojoj veličini žele, još za života, da zakorače u besmrtnost? Postoji li i drugačiji način da se živi u miru sa prošlošću, sadašnošću i vremenima koja dolaze?
Odgovor na ova pitanja lako se može naći ukoliko se išeta iz centra u ’običan’ Vršac, tamo gde ne živi niko bitan trenutnoj vlasti. Ta je periferija malo (malo više) zapuštena, na njoj se ništa ne gradi u ime ’opšteg’ progresa, sijalice na banderama retko se menjaju, ne popravljaju se ni trotoari a stub ograde mosta preko zapuštenog potoka (priručne deponije) Mesić nesmetano pada jer niko o tome neće i ne želi da brine. Tamo, u takozvanom ’paorskom kraju’ ponosno stoje stare kući sa svojim ’originalnim’ kapijama i prozorima; i njima takvima nije teško da, ’ko od šale’, preskoče vek služenja generacijama svojih stanara. Možda zidovi nisu previše ravni (za današnje standarde), nema modnih (i modernih) detalja - sa sve aluminijumskom stolarijom (sic) - ali ima topline i duše. I ima želje da se potomcima ostavi nešto vredno, da se sopstveno postojanje i trajanje obeleži gradnjom koja će biti po meri ljudi, koja će biti korisna i valjana i dugo pošto njenih graditelja više ne bude na licu zemlje. Ti vredni i skromni ljudi će ostati u sećanju svoje dece, rođaka i komšija – a ko se seća dičnih graditelja solitera? Ovaj prirodni (redo)sled najbolje se čita u onoj narodnoj: Ovo je sekira moga dede; tata joj je promenio dršku a ja ušice.
Graditelj obične paorske kapije sa vrštanske periferije, koja je umela da propusti i primi puna kola blaga skinutog sa njiva ili kola balege kojima će se nađubriti ispoštena zemlja kako bi i dogodine dala plod, kroz koju su prošli i svadbarski fijaker i kovčeg sa pokojnikom, skromno je na poprečnoj gredi upisao svoje inicijale ŽP (ćirilicom) i između njih godinu gradnji - 1901. Mada se farba na kapiji ljušti ona je sigurnim, stamenim korakom ušla u svoj drugi vek spremna da se nosi sa vremenskim prilikama i neprilikama, da brani svoje ukućane i njihovu muku. I ukoliko čeljad ne budu besna ona će svoju ulogu, zbog koje je podignuta, i nadalje ispunjavati. No, ako se nove generacije ’Vrštana’ ugledaju na ’vredne’ opštinske neimare i vizionare umesto čuvanja starina bliže će im biti rušenje bez reda i opravdanja. Stanari vremešnih kuća neće se osećati počastvovani što su nasledili dela svojih roditelja i neće ih čuvati i sačuvati sa potomke. Umesto ponosa takvi će se stideti starina i uništavati ih izneveravajući tako duh malih gradova i varošica u kojima, za razliku od velegrada, ima (ili bi trebalo da bude) mesta za život koji poštuje svoju okolinu i prošlost, a nasrtljivu i prevrtljivu savremenost posmatra sa zadrškom. Upravo iz tog razloga, varošice jesu zavodljive i plemenite sredine. Kada im se taj oreol uništi postaće samo siva mesta za stanovanje koja, ma koliko se trudila, zaostaju za blistavim gradovima budućnosti. U varošima kakva je Vršac progres ne podrazumeva rušenje i sečenje već poštovanje kapija koje su napunile 110 godina, parkova i drvoreda koji sputavaju podivljalu košavu i blaže letnju žegu ili starih kuća koje pamte prošle vekove. Bez patine prošlih vremena neće biti više ’lepe varoši’. Ko ovo ne razume taj ne zna ništa o mestu u kome živi svoj vek.
0 komentara:
Постави коментар