Mada se nama, izgubljenima u smutnim vremenima nemanja posla, besparice, poskupljenja, sveopšte degradacije vrednosti i nepostojanja ikakvih planova za boljitak, čini da je ovdašnja svagdanja muka najveća i najteža, svet se okreće i nosi svoje breme koje će, pre ili kasnije, odrediti i sudbinu Srbije, zemlje na Istoku. To što se na takva dešavanja slabije obraća pažnja ne znači da će nas mimoići njihove posledice (koje mogu biti i vrlo ozbiljne). Upravo je takav slučaj sa nedavnim izjavama zvaničnika nemačke i engleske vlasti koji su nedvosmisleno izjavili kako je koncept multikulturnog društva propao i da se moraju tražiti novi principi društvene organizacije. Za pažljivije pratioce prilika i neprilika u Evropi, ovakve izjave nisu iznenađenje - barem kada je u pitanju njihov sadržaj; ako se uopšte može govoriti o iznenađenju ono je u trenu kada su izjave date (istini za volju Andrea Merkel već nekoliko puta proglasila „smrt multikulti koncepta“ tokom prošle godine ali na susretima manjeg značaja).
Multukulturalizma, nastao u drugoj polovini XX veka, posledica je uzleta kapitalističke privrede, koji je uzrokovao manjak domaće radne snage pa je ista ’uvožena’ iz nerazvijenih delova sveta (od bivše SFRJ, Turske do Severne Afrike). Ubrzo je postalo jasno da strani radnici žive i posle odrađenih smena u fabrikama pa se otvorio problem njihovog kulturološkog uklapanja. Naveliko i naširoko su propagirane ideje o mirnom suživotu, nacionalnoj, rasnoj i verskoj toleranciji, kombinovane sa imperativom funkcionalnog uklapanja u društvo države domaćina (od poznavanja jezika do poštovanja osnovnih pravila života u urbanim sredinama). Početni neuspesi u ’prilagođavanju’ i ’pripitomljavanju’ došljaka nisu obeshrabrivali državu, kapitaliste i društvene teoretičare. Na otvorena vrata bogatog sveta pristizale su kolone nevoljnika iz siromašnih država, noseći sa sobom svoj način života. Glasovi iz stare, kulturne Evrope koji su se žalili da su stranci prljavi, lenji, nasilni, da troše socijalne fondove, smatrani su nazadnim i profašističkim.
Vremena blagostanja međutim potrošena su a sa njima i visoka tolerancija. Pojedinačni slučajevi sukoba domorodaca i došljaka postali su pravilo nove društvene atmosfere. Tabori su profilisani: s jedne strane su bogati ali sve stariji Evropejci, u sredini su upražnjena radna mesta a s druge strane radnici iz drugih kultura (tačnije drugačijih civilizacija) kojih ne žele da se odreknu, bez obzira što je Zapadni način života najplemenitiji, najpravedniji, rečju najbolji (po rečima onih koji su ga smislili). Na konstantnom sukobu sa strancima, brojne desničarske partije izgradile su svoj program i počele da pobeđuju na parlamentarnim izborima u srcu demokratske Evrope. Vlade koje nisu ultra-desničarske morale su da posegnu za oštrim merama kako bi sačuvale dosadašnje strandardne društvenog života pa su izglasana ultimativna pravila oblačenja ili su strani azilantni masovno vraćani u zemalje porekla. I, konačno je, sa najviših mesta obznanjena je nemogućnost prevazilaženja kulturoloških razlika.
Nastupajuća vremena pokazaće koliko je ’teško’ priznanje poraza. Problem je toliki da su ekonomski zahtevi potisnuti osećajem društvene ugroženosti. Ksenofobija je, čini se, pobedila toleranciju. Predstoji li Evropi masovno uzdizanje desničarskih tendencija, zamaskiranih ili potpuno otvorenih? Biće nužno pronaći novi balans između sticanja kapitala i odbrane proverenih vrednosti koje zagovaraju sve stariji i fizički nemoćniji Evropejci. U širem kontekstu, teorije o globalizmu kao novom svetskom poretku moraće se revidirati jer neki delovi sveta/narodi/religije jednostavno se ne uklapaju u planirani Kapitalistički Raj za odabrane. No, ako globalizam gubi, istinitost teorija o sukobu civilizacija (po kojoj su versko/kulturni modeli nepomirljivi pa će ovaj vek biti doba njihovog obračuna) Samjuela P. Hantingtona (1927-2008) kao da se iznova potvrđuje. Da li je načinjen još jedan korak prema sveopštem ratu civilizacija, u kome su nacije nebitne? Da li su demokratska previranja u Tunisu, Egiptu, Alžiru pokušaj da se smanji pritisak na Zapadni svet i stvori nova tampon zona prema bogatoj Evropi? Sve su to pitanja na koja, u ovom trenutku, nema pouzdanog odgovora (osim možda u super-tajnim agendama moćnika s Zapada). Ako, konačno, neko upita kakve veze sve ovo ima sa nama, jadnima i bednima - dovoljno je setiti se kako u svesti zapadnjaka nema velike razlike između Afrike, Azije i - Balkana
0 komentara:
Постави коментар