Slučaj komedijant, koji uređuje i preuređuje život, pojavljuje se na raznim mestima i u različitim zgodama. Evo jedne koja nije preterano zapažena od širokih medija ali koja je u mnogo čemu značajna. Naime u razmaku od godinu dana desile su se dve, nazovimo ih tako, pojave vezane za svemirsku budućnost čovečanstva - svi još pamtimo da je 12. aprila slavljena 50-to godišnjica otiskivanja Čoveka u svemir. Ime i lik Gagarina koji se prvi vinuo van naše kolevka i iz orbite mogao da je gleda u svoj lepoti, ponovo je obletelo svet, kao i davne 1961. godine. Mada su, u vezi sa letom pominjani i suprotstavljeni vojni savezi Istoka i Zapada, trka u naoružavanju, hladni rat i sve druge istorijske okolnosti, značaj Gagarinovog uspeha doživljavan je kao uspeh Čovečanstva kao celine. Na krilima jubileja ispisani su brojni komentari u kojima se pominje kosmička budućnost čovečanstva, nova putešestvija ljudi prema Marsu i Svemiru kao ’konačnoj granici’ (kako bi to rekao kapetan Kirk iz ’Zvezdanih staza’). No, svi koji su slavili svemirsku avanturu i priželjkivali nove bili su - neobavešteni. Slučaj je (ili ’namera teška’) uredio da 10. aprila 2010.g. - dakle godinu dana pre Gagarinovog jubileja - Barak Obama ode u Kejp Kanaveral i tamo u okruženju važnih ljudi iz državne administracije i NASA-e (prisustvovao je i ’Baz’ Oldrin, drugi čovek koji se iskrcao na Mesec 1969.g.) održi govor u kome će skicirati američke svemirske planove. Teze tog govora par meseci kasnije usvojio je Kongres SAD kao zvaničnu politiku. Kuriozum je da američka administracija nije ’dizala prašinu’ ni oko Obaminog govora ni oko usvajanja svemirske politike već je sve rađeno tiho, gotovo konspirativno, što je neobično za državu koja svoju politiku voli da ’udara na sva zvona’ jer je jedina svetska super sila, bastion demokratije i slobode itd itd. A kad se pročita ono što je Obama rekao postaje jasno zašto priča nije bila za prve strane. Naime, doskora vodeća snaga u svemirskim istraživanjima, koja je iskrcala ljude na Mesec, busala se u grudi tvrdeći da će nastaviti svemirski put čoveka - odustaje od te priče. Ili, kako to reče Obama, novog iskrcavanja i eventualnog uspostavljanja baze na Mesecu neće biti jer „tamo smo već bili“. Ukoliko bude mogućnosti oko 2025.g. brod sa ljudskom posadom će se iskrcati na neki asteroid a oko 2035.g. ljudi će doći u orbitu Marsa. Ipak, na crvenu planetu tada neće biti iskrcavanja a kasnije... ko zna. Obama je rekao da se nada da će on to iskrcavanje videti. Ono što je potpuno izvesno jeste da će šatl biti povučen iz upotrebe i da će Amerikanci koristiti usluge ruskih ili kineskih raketa. Budžet NASA-e će, u najboljem slučaju, ostati kakav je bio a njen zadatak će biti da u narednim godinama smisli novu raketu i zamenu za šatl. Internacionalna orbitalna stanica će se koristiti bar još 5 godina a onda će biti zatvorena. Od noviteta treba očekivati još jedan rover za Mars i zamenu za Hablov teleskop. Naravno, privatna inicijativa će moći da se razvija ukoliko ima interesa za svemir.
Za brojne svemirske optimiste Obamin govor je ledeni tuš baziran na suvoj ekonomiji a ne na idealima. Svemir je preskup za Ameriku, poručuje predsednik, ne isplati se. Rezultati svemirskih putovanja nisu pokrili ulaganja a o profitu nema ni pomena. Eksperimenti sa proizvodima nastalim u bestežinskom stanju nisu doneli očekivane rezultate (ranija istraživanja za potrebe svemirskih putovanja jesu donela i proizvode za široku upotrebu, od flomastera i digitalnih časovnika do novih plastičnih masa); dakle, i dalje se više isplati ulagati u naoružanje. Znanja prikupljena u svemiru trenutno nemaju dolarsku ’težinu’. Ideali koje su sanjali mnogi naučnici i umetnici (od Ciolkovskog do Artura Klarka) takođe se ne mogu prodati. Iz ovakve perspektive izgleda da je svemirska avantura bila rezultat samo blokovskog nadmetanja i dokazivanja sopstvene superiornosti; kako sada takvog suparništva nema, ljudski put u svemir je za Amerikance suvišan. Ali, nacionalni ponos Amerike ipak nije dozvolio da ove odluke pompezno objavi; kakva god da su opravdanja, svakako nije prijatno priznati da se posustaje u ostvarenju svemirske budućnosti.
Bez obzira na američke planove, pola veka od uzdizanja prvog čoveka u orbitu Zemlje svakako je jubilej koji obavezuje. Ako Ameri (bez obzira na svoj dosadašnji doprinos) odustaju od puta koji su Rusi započeli, to ne znači da se njime neće ići/leteti; uz Rusiju ’gore’ nameravaju da se upute i Kinezi. Njihovi pojedinačni planovi najavljuju iskrcavanja ljudskih posada na Mesec i Mars u toku iduće decenije. Oni će tamo pobosti zastave svojih zemalja (a ne jedinstvene Zemlje) i tako osnažiti ideju/nadu da je Čovek biće toliko umno i sposobno da nije osuđeno na život samo na rodnoj planeti. Ova ideja možda nema dolarski ekvivalent ali nije sve u novcu, nešto je i u duši, zar ne?
0 komentara:
Постави коментар