Mediji su poslednjih dana zdušno ’ispratili’ vest da je ombudsman zatražio od novosadskog katastra da radi ažurnije i da više ne uzima u prekorednu i ubrzanu proceduru zahteve za koje je plaćena dvostruka taksa. Na prvi pogled bi se reklo da je zaštitnik građana uspeo da otkrije još jednu nepravdu koja tišti ovdašnju raju, ali - da li je baš tako. Pre će biti da cilj ne da nije pogođen već da je i meta promašena. Zašto?
Pre svega treba raščistiti osnovno pitanje - da li je pomenuti katastar postupao samovlasno ili prema nekim propisima. Ako je duplu tarifu za ubrzanu proceduru uveo na svoju ruku takvo postupanje potpada pod krivičnu istragu zbog zloupotrebe službenog položaja. Međutim, ako je katastar, kao državni organ, samo sprovodio ono što mu je naredio pretpostavljeni organ, onda na njemu nema nikakve krivice. Isti propis dužni su da sprovode svi katastri u zemlji Srbiji pa je prozivanje novosadskog katastra bespredmetno. Ako zaštitnik građana zaključuje kako nije dobar propis koji predviđa mogućnost izuzetnih slučajeva/ubrzanih procedura (uz doplatu), zahtev za promenu treba da uputi onome ko je takav propis doneo. Ili da podnese tužbu Ustavnom sudu ukoliko smatra da su povređeni ustavni principi ravnopravnosti građana. Naravno, dok se pritužba ne usvoji ili ne donese sudska presuda, propis postoji li postoji a sa njim i dvostruke tarife i dvostruki aršini.
Ako, pak, ostavimo na stranu finese tipa da li je propis donela Skupština, Vlada ili resorni ministar i zadovoljimo se konstatacijom da je propis donela vlast, onda se valja zapitati zar vlast prilikom donošenja propisa ne zna da su njeni građani-podanici ravnopravni? Naravno da zna ali... Poslužimo se primerom: da u Ustavu piše kako je Zemlja ravna šta bi to promenilo u praksi, u običnom životu? Ništa. Tako je i proglašenje ravnopravnosti građana retorsko, deklarativno i konkretno ne obavezuje. Princip ’zakonitost-jednakost-bratstvo’ odavno je postavljen u idealističkim vremenim rađanja građanstva. Danas su druga vremena, ovdašnja vlast sebe deklariše kao liberalno-kapitalističku a za takav kapitalizam, zna se, tržište je svetinja. Na tržištu, opet, vlada pravilo da se prodaje onome ko plati više. Država, dakle, svoj proizvod - izvode, potvrde, svakojake dozvole - prodaje onome ko da više. Šta je tu sporno? Pa svuda je tako - ko plati više uživa u boljem letovanju, hrani i odeći, kolima, uslugama boljih lekara, advokata, električara, sponzoruša, kasapa, političara... Uostalom, oni koji imaju više jesu uzdanica ove države. Sirotinje je previše, mnogo košta a malo daje, dok dobrostojećih jedva ima a baš oni su ti koji vuku napred. Sirotinja samo koči ili kilavi. Svakako treba pomagati te koji imaju da bi imali još više, da bi još ’vukli’. Takvi nemaju vremena za bacanje, ne mogu da čekaju pred šalterima, da dangube dok neki službenik kuca rešenja i lupa pečate. Njima papiri trebaju odmah jer biznis ne može da čeka i država im je to omogučila. S druge strane, ekstra tarifom vlast je sprečila slučajeve neorganizovanog, pojedinačnog mita i korupcije, do kojih je neminovno dolazilo jer su uslovi za dobijanje papira za sve isti (pa su oni bolje stojeći morali da se dovijaju na razne načine i plaćaju na sve strane kako bi ostvari svoj cilj). Sada je sve to čisto presečeno i legalizovano pod geslom: plati duplo i papiri se prave preko reda. Možda je država, za one još bogatije, (u cilju proširenja trgovinskog asortimana usluga) trebala uvesti bar još jedan razred - super duplo sa geslom ’danas platiš trostruko - papire dobijaš prekosutra’. Naravno, usluga dobijanja papira za jedan dan (danas za sutra) rezervisana je samo za odabrane i za nju se takse ne plaćaju na šalterima. O slučajevima dobijanja papira ’danas za danas’ ne vredi ni trošiti reči. Kao što nema smisla pričati o sporosti birokratije u slučajevima obične ’raje’ - šta njima znače mesec-dva gore-dole čekanja? Masa ionako nema posla pa neka se zanima obijanjem šalterskih tvrđava, što joj je to teško?
Ako se stvari sagledaju iz ove tržišno-kapitalističke vizure, bilo kakve zaštitničke primedbe deluju krajnje tendenciozno. Treba se staviti u poziciju vlasti i vidik se odmah bistri pa je lako uočiti one koji vrede više od drugih (jer mogu da plate više od drugih). Uostalom, kakve veze ravnopravnost ima sa debljinom novčanika? Ovde nije u pitanju ravnopravnost već platežna sposobnost koja omogućava ’skraćeni’ postupak. Baš tako je i Orvel pisao - svi smo ravnopravni ali su neki ravnopravniji od drugih. Na državi je da to socijalno razlikovanje uoči i praktično iskoristi - i ona to radi. Obična, idealistička ravnopravnost je zastarela (skoro nazadna) i, u svakom slučaju, nepraktična u prelaznim, kriznim, smutnim vremenima što bi narod ovdašnji već jednom morao da shvati, prihvati i prestane da izvoljeva.
0 komentara:
Постави коментар