U par prošlih dana sreli smo se sa ozbiljnim problemima sukoba interesa u našoj maloj državnoj zajednici. Zvaničnici Evropske zajednice izrazili su nezadovoljsto brojem, kako su to oni sročili, nelegalnih azilanata (neki od ovdašnjih političara i državnih činovnika preferivali su termin 'ilegalni azilanti'), što bi, ukoliko se priliv istih iz zemlje Srbije ne smanji, moglo da ugrozi 'beli Šengen' na koji je naša vlast tako ponosna. Poruka Evropljana je jasna - smanjite broj nepoželjnih azilanata koji nam dosađuju inače nema bezviznog režima pa se Srbi vraćaju u status nepoželjnih posetilaca civilizovane i bogate Evrope. Naravno, ovakvom preporukom direktno se utiče na slobodu kretanja svih i svuda ali, kad to traži moćna Evropa (bastion odbrane pomenutih ljudskih prava), onda to nije za potcenjivanje i procenjivanje. Ne raspravlja se ni o tome zašto Evropa prljav posao vraćanja nepoželjnih rešava tako što traži da se njima zabrani da uopšte krenu u evropsku obećanu zemlju. A prozvana zemlja mora da odradi sve rabote i nada se da zbog svojih 'loših' građana neće biti kažnjena.
S druge strane, one unutar države, Ustavni sud je presudio da odluka novosadske gradske vlasti kojom se zabranjuje prodaja alkoholnih pića u prodavnicama posle 22 časa, nije u skladu sa Ustavom a iz razloga što se njome krše ljudska prava. Na podlozi ove presude Udruženje trgovaca traži naknadu štete koja im je naneta ograničenjem slobode trgovanja. Niko ne poriče da je namera gradskih vlasti dobra - sprečavanje ekscesa izazvanih konzumiranjem alkohola u 'sitne sate'. Ipak, pravo je svakog da se (zarad sopstvenog opstanka) bavi delatnostima koje su legalne, dakle i trgovinom. Uostalom, ako u prodanicama ne mogu da kupe piće, njegovi konzumenti to mogu u kafanama i kafićima koji najčešće rade do zore.
U oba slučaja u direktnom sudaru su dva principa - jedan koji zagovara zajednički interes a drugi koji garantuje i brani slobode pojedinaca. U slučaju azilanata država bi da svi i dalje (makar i načelno) slobodno mogu u Evropu i svet - ali samo kao turisti i biznismeni, dok pojedinci sa juga Srbije hoće da na tim destinacijama potraže sreću koju nisu našli u rodnoj zemlji. Evropa, verna svojim načelima, mora da procesuira svaki zahtev za azil (jer je humana, demokratska itd), ali to je košta pa bi da smanji izdatke. Tako se ljudska prava povlače pred ekonomijom. Otuda poziv Srbiji da reši pitanje azilanata jeste 'pranje ruku' i treniranje strogoće prema potencijalnim kandidatima za Zajednicu. Stvari ipak nisu tako jednostavne pošto su neki iz te iste Srbije već dobili azil što će reći da, po odlukama nadležnih komisija te iste Evrope, nisu bili lažni azilanti jer jesu bili maltretirani i proganjani ili im je ugrožavana egzistencija. Iz Evrope, međutim, stižu i opomene da bi oduzimanje pasoša ili zabrana izlaska iz Srbije mogli biti povod za tužbe zbog kršenja ljudskih prava. A popravljanje ekonomske situacije u Srbiji, kao siguran lek za lažne azilante, dug je i neizvestan posao, koji opet zavisi i od Evrope. Sve u svemu, ispada da je nametnuti zadatak (još jedna) 'nemoguća misija' za Srbiju u kojoj svaki postupak može biti predmet evropejskih osuda. Pa ti sad budi pametan i uradi tako da svi budu zadovoljni.
Filozofija i sociologija društva, kao i pravna nauka pamte ideju o 'prirodnom pravu' po kome pojedinac u društvu uživa i praktikuje sve što mu se hoće pod uslovom da svojim ponašanjem ne ugrožava ostale članove zajednice. Kada, međutim, dođe do određivanja šta jeste a šta nije interes svih, granice između prava nisu tako jasne. Situacija se dodatno muti ako pravedni i prekršioci žive u državi koja ne omogućava normalnu egzistenciju svojim građanima, koja dakle ne mari (ili nedovoljno mari) za njihovu dobrobit; ako u Srbiji nema posla ili ga ima samo za članove vladajuće stranke, ako je besperspektivnost ono što osećaju mladi i stari, ako svuda vlada korupcija i javašluk, ko može da osudi ljude koji beže iz takve države i traže priliku drugde? Lako je osuditi mlade jer se napijaju i 'remete javni red i mir' ali šta im je država pružila, kako se potrudila da kanališe njihovu snagu, da li im je ponudila posao, stan, mogućnost da žive 'kao sav normalan svet'? Da li će neko moći da kupi flašu pića do 22 sata ili non-stop samo je naizgled pitanje ljudskih prava. Jer onaj kome su oduzeta prava na pristojan život dozvola da kupuje piće slaba je uteha. Kao što su jadna obećanja da će jednom, za 5, 10 ili 20 godina, ovde biti bolje jer do tada će mnogima od nas uludo proteći čitav život. Konačno, zapitajmo se nisu li azilanti (pravi ili lažni) i agresivni noćni pijanci, samo deo naplate dugova za decenije u kojima je država zanemarivala svoje podanike i lišila ih čak i iluzija o vrednosti sopstvenog života.
0 komentara:
Постави коментар