Jutarnji međugradski autobus grmi kroz mrakom i snegom pokrivenu ravnicu. Mraz šara po staklima. Putnici, među kojima je većina radnika koji svakodnevno putuju do svojih firmi, pognutih glava pokušavaju da uhvate još koji tren sna. Razgovori su retki i nekako obzirni prema usnulima. Jedino napadno bodri voditelji jutarnjeg radio programa i turbo narodnjačke pesme koje najavljuju i ’sviraju’, kvare ’štimung’. Srećom, šofer nije od veseljaka ranoranilaca pa nije ’odšrafio’ razglas a ni svi zvučnice ne rade. U jednom trenutku gong prekida veselje i označava tačno vreme za kojim slede vesti. Prva među njima tiče se štrajka prosvetnih radnika, njihovih zahteva za povećanje zarada i predstojećih dogovora sa vladom koji su neizvesni pa je i povratak đaka u školske klupe pod znakom pitanja.
I, kako to među srpskom rajom redovno biva, odmah se, grlato da ga svi čuju, javi samoprozvani narodni komentator: „Kako ih nije sramota! Onolike plate imaju i još traže. A više ne rade nego što rade. Te dva meseca letnji raspust, te tri nedelje zimski raspust, pa božićni, pa ekskurzije i nastava u prirodi i svakakve kerefeke... Svake godine štrajkuju da im se poveća plata i nikad im nije dosta.“
„Jeste, jeste“, nadoveže se starija gospođa, „A na času samo izdiktiraju deci lekciju i - gotovo. Baš ih briga da li su deca nešto razumela. Posle propituju, obaraju na popravni pa moraš da plaćaš privatne časove da dete prođe godinu.“
„Ma, videli bi oni kad bi radili kod privatnika. Probaj kod njega da štrajkuješ - odma’ ti stigne otkaz pa se ti buni na ulici. Ma, država je kriva što im popušta. Treba to oštro: oćeš da radiš za ovu platu ili nećeš. Ko neće - napolje. Ima na birou učitelja i profesora na tone. Pa kad bi prvi dobili otkaz - da vidiš kako bi se svi smirili. A ovako - nema reda i svako se pravi pametan.“
„Dobro si rekao - nema reda“, potvrđuje sedokosi radnik, prema odeći se poznaje da je moler, „nekad se znalo šta se sme a šta ne. A sad...“
„Batali tu priču čiča. Već 20 godina se ovde ne zna šta je red. Još kad sam ja bio klinac škola malo-malo nije radila, te zbog sankcija, te zbog restrikcija struje. Pa nije bilo krede, ukrali dnevnike, pa smo bežali sa časova... i - nikom ništa. Osnovnu svako mora da završi. Srednju sam završio kao vrlo dobar đak ali - za šta? Posla nema, gazde plaćaju minimalac, u inostranstvo nisam mogao bez viza. Onima koji imaju veze škola ne treba da nađu dobar posao a za sve druge škola ništa ne vredi.“
„Sad ti više ne trebaju vize.“
„Jeste, ali više nisam prva kategorija mesa. Stigli su mlađi i oni napolju imaju prednost.“
„Pusti sine inostranstvo, ovde si svoj među svojima“, utešno će zabrađena starica.
„Idi, bre, tetka. Sad si rekla pa ostala živa.“
„Ja da se pitam sve što štrajkuju bi poslala u rudnik da tamo rade. Kad im nije dobar gospodski pos’o nek vide šta je muka. E, nekad je učitelj bio gospodin čovek, poštovan, njegova se slušala.“
„Ali su posle spali da rade sve i svašta, i da prodaju ocene, samo da bi preživeli. A deca se izbezobrazila i osilila pa ismevaju, prete im, bogami i biju profesore. Roditelji isto prete i biju. Kolege jedva čekaju da drugom ’smeste zvrčke’, direktori guraju svoje kadidate i otimaju časove... Pa ti onda stani pred 30 divljaka. Ne znaš ko će da te pljune, ošamari ili nešto još gore. Što se mene tiče - može, ali da se pošteno plati.“
„Samo što ministar kaže da nema para.“
„Ima, ima. Kako to da za one gore ima, za upravne odbore i trinajeste plate ima a baš za škole nema? Neka ukinu škole ako su im skupe.“
„Ih, da ukinu škole... Ma ne može to tako, da štrajkuje kome padne na pamet i odma’ traži povećanje plate.“
„A što ne bi moglo? Svako ima pravo da traži bolje za sebe. To je demokratije. Za to smo se borili.“
„Jel tako beše, baš za to smo se borili?“
Posle tajca kao odgovor na pitanje stigne refren najnovijeg turbo hita o - džukeli.
0 komentara:
Постави коментар