„Zaklela se zemlja raju da se sve tajne znaju“ kaže naš narod. I tako je uvek bilo - istina o nečemu ili nekome saznala bi se pre ili kasnije. Međutim, ako je u pitanju kakav bitan događaj ili ličnost to saznanje se, najčešće, dešavalo kasnije, kad je prekasno za ma kakvu efikasnu reakciju kojom bi se popravile stvari. Čak su i standardizovani principi otvaranja važnih državnih dokumenata, posle 50 ili 70 godina od njihovog nastanka, smišljeni da se onemogući bilo kakva delotvorna akcija prema onoj staroj: šta je bilo - bilo je, i gotovo. Retki izuzeci od ovih pravila uglavnom su vezani za neinstitucionalizovana delovanja – setimo se afere Votergejt. Iza svih skrivanja i zabrana, u stvari, stoji samo jedan stav – običan svet ne sme da sazna ko im je krojio živote jer ti ’važni ljudi’ nisu sjajni/dobri/pametni/plemeniti kakvima vole da se predstavljaju; oni nisu supermeni već su kolebljivi i srebroljubivi i grešni ali to ne vole da se vidi. Rečju, ne bi da neko vikne ’car je golišav!’ Otud krunisane glave, političari, biznismeni i ostale važne ’face’ ili izbegavaju javnost ili kontrolišu podatke koji se o njima obelodanjuju. S druge strane, u doba kompjuterskih komunikacija sve je teže dozirati informacije i njihove puteve. Primer ’curenja’ podataka koji nisu za svačije oči a sada su dostupni na jedan ’klik’ upravo je globalna tema dana: sajt ’Vikiliks’ pustio je na slobodu raznorazne diplomatske spise američkih poslanstava iz zemalja širom sveta. A pošto nije tajna da je SAD najmoćnija/najdemokratskija/najbolja zemlja koja kroji kapu ostatku sveta, interesovanje za njene brljotine uvek je veliko. To što su nepozvane osobe imale prilike da vide mnogima se nije dopalo: tu su oni koji su ’diplomatska’ mišljenja izrekli, oni o koja je bilo reč, a ne treba zanemariti i preostale koji još nisu došli u vidokrug diplomata. Uvaženi predstavnici SAD pokazali su se kao persone vrlo bogatog rečnika koji, međutim, pre dolikuje ulici nego salonima i konferencijskim salama. ’Objekti’ stručnih opservacija definitivno nisu oduševljeni tolikom ’iskrenošću’ (naravno, mnogi neće imati petlju da svoje neslaganje glasno iskažu). Kako god bilo, sada je i nevernim Tomama jasno da diplomatija nije sinonim za lepe manire i profinjenost jer politika je prljava rabota u kojoj nema suptilnosti ali ima golih interesa, pretnji, sile, ucena, psovanja i prostakluka. Naravno, ni svet nije idealno mesto, pa se najmoćniji ne trude da ga poboljšaju već gledaju da i nadalje ostanu bogati i jaki na štetu drugih. Sličan se zaključak mogao izvući iz dokumenata o ratu u Avganistanu koje je Vikiliks ranije ove godine objavio a u kojima se vidi da u stvarnosti nije mnogo ostalo od velikih ideala zbog kojih je rat, navodno, započet. Pouka ovih priča očigledna je – nemojte imati iluzija da će velika sila, ako joj se to ne isplati, brinuti o vama; takođe znajte da će vas pustiti niz vodu čim joj ne budete trebali.
Pouka za super državu je drugačija – sistem zaštite službenih tajni ’bušan’ je i kvari joj ugled, kalja lik i delo, odnosno krnji pravednički imidž a to se ipak ne sme dozvoliti. Zato su najavljene provere i potere, od onemogućavanja rada ’Vikiliksa’ do istraživanja izdajnika u sopstvenim redovima. No, znano je, ako ima kupaca biće i ljudi voljnih da tajne prodaju ’za šaku dolara/eura’. Danas je posao prodaje tajni bitno olakšan - za to je dovoljno kupcu predati, umesto hrpe papira, majušnu fleš memoriju ili mu poslati elektronsko pismo.
Međutim, ne bismo trebali biti previše naivni. Zapitajmo se koji je doseg tekućeg skandala. Odgovor je – trenutan. Široke mase vrlo brzo će naći novu zanimaciju i zaboraviti trenutnu državnu blamažu, očarane sledećim senzacijama dovoljno šarenim da im zasene skučene vidike. ’Posmatranim’ političarima koji se ljute biće data ponuda koju ne mogu da odbiju ili na sledećim ’demokratskim i fer’ izborima neće proći, pa će njihovo mesto zauzeti novi, kooperativni likovi. A ako je sve tako ’benigno’ čemu larma, pitamo se. Zbog sujete velikih, svakako ali - ima li još tajni iza ovih koje su nam otkrivene? Da li je reč o taktičkom skretanju pažnje na male stvari dok se iza brega valjaju mnogo veće i mračnije tajne koje baš niko ne sme da vidi? Hoće li, kad njih konačno otkrijemo, biti kasno za sve nas?
0 komentara:
Постави коментар