KAD ŽENSKA RUKA REŠAVA ZLOČINE

U literarnim svetovima (kao i onim realnim) plamti, manje ili više skrivena, borba između polova; rat traje vekovima (a kad će mu doći kraj - ’ne znamo’) a pomaci na bojnom polju su itekako vidljivi: primera radi, odavno su za nama vremena u kojima je bilo nezamislivo da žene uopšte pišu i objavljuju, tek nešto bliža su vremena u kojima je spisateljicama ’dozvoljeno’ da izađu iz zabrana sentimentalnuh tema. A nema ni stotinjak godina od kako su žene na velika vrata ušle u svet krimića, literarnog žanra koji se, zbog tema kojima se bavio (zločinima i istragama krivaca), a priori smatrao muškim; kao kuriozum je ostala zabeležena izjava jednog od ’poznavalaca’ koji je povodom prvih pojava žena autora krimića izjavio da one ne mogu pisati takve priče jer ženski um jednostavno nije sposoban da analizira i izvlači pravilne zaključke pošto uopšte ne funkcioniše na taj način! Pokoravajući se opštem mišljenju neke spisateljice objavljivale su, tokom 1920-tih, pod muškim imenom - tako je poznati Entoni Gilbert, tvorac za ono vreme apartnog neuglađenog advokata-detektiva Artura Kruka, u stvari Lusi Beatrisa Maleson (1988-1973). Ne obazirući se na svoje navodne nesposobnosti dve značajne autorice ipak su počele, tokom 1920-tih, da objavljuju krimiće pod svojim imenom, postale čitane i popularne te ušle u istoriju žanra ali i sveopšte popularne kulture Zapada. Prva je dugovečna kraljica krimića Agata Kristi (1890-1976), jedan od najtiražnijih pisaca svih vremena, a druga Doroti Li Sejers (1893-1957). Agata Kristi je stvorila ekstravagantnog detektiva Herkula Poaroa i bakicu-detektivku mis Marpl koji su i danas ’živi’ i imaju svoju publiku; njeni zapleti-zločini i ingeniozna rešenja koja se redovno otkrivaju pred okupljenim osumnjičenima i danas drže pažnju čitalaca. Kristijeva je krimiće gradila kao složene slagalice; za te potrebe sterilisala je sam čin ubistva (izbacujući ružne detalje) i izmislila svet engleskih sela punih bizarnih ljudi. Artificijelni svet traži i posebnog junaka - sitničavog osobenjaka sa nesvakidašnjim navikama i sposobnostima. No, dok heroji Agate Kristi, zahvaljući njenoj umešnosti i osećaju za meru, poseduju potrebnu živost, lord Piter Vimzi koga je stvorila Li Sejers, u svojim poslednjim avanturama pretvorio se u sopstvenu karikaturu.

            Godine od početka 1920-tih do kraja 1930-tih smatraju se zlatnim godinama britanskog (ali i svetskog) ženskog krimića u kojima su imenovane i četiri ’kraljice krimića’ - Agata Kristi i Doroti Li Sejers te (sada već jedva upamćene) Merdžeri Alingham i Ngaio Marš (sa Novog Zelanda). Pomenute spisateljice, naravno, nisu bile jedine ’na tržištu’, ali danas su mnoge autorice (nezasluženo) anonimne - setimo se Patricije Ventvort čija junakinja mis Silver ’liči’ na mis Marpl.

            Drugi svetski rat i decenija posle njega vreme su pojavljivanja sve većeg broja žena koje pišu krimiće. Možda je najzanimljivija Margaret Milar (1915-1994),  zapažena po stvaranju besprekornih psiholoških portreta, razvijanju žanrovske forme i čestoj subverziji etabliranih moralističkih obrazaca. Filis Doroti Džejms (1920), u literaturi poznata kao P.D. Džejms, pojavljuje se početkom 1960-tih; njen detektiv (i pesnik) Adam Delgliš, pripadnik Novog Skotland Jarda, više se bori sa pravosudnom i zdravstvenom birokratijom nego sa lošim momcima; drugi junak P. D. Džejmsa je Kordelija Grej, otresita mlada žena koja nasleđuje detektivsku agenciju i nastavlja posao. Amanda Kros (pseudonim Kerolin Gold Heilbrun, 1926) vodi svoju junakinju, detektivku Kejt Fensler, kroz tmurno naličje Njujorka. Od podžanra zvanog ’ko je uradio’ (počinio zločin), interesovanja spisateljica u 1960-tim i 1970-tim sve češće su u sferama psihološkog krimića ili policijske istrage a, sledeći aktuelna društvena previranja, mnoge autorke pišu sa pozicija otvorenog i beskompromisnog feminizma. Rut Rendal (1930) piše romane o policijskim istragama ali i mračne psiho trilere. Simpatična je i bakica Emili Polifaks koja je rešila da u 60-toj postane detektivka i špijunka, a sve pod perom Doroti Gilman (1923). Patriša Hajsmit (1921-1995) je dugo bila sinonim za uzbudljivi, mračni psihološki triler u kome često nema pozitivnog razrešenja. Sju Grafton (1940) je najpoznatija po svojoj ’abecednoj seriji’ romana (naslovi romana počinju slovom abecede npr. „A kao alibi“; za sada je objavljen 21 roman) a njena junakinja Kinslej Milhon jedna je od najpoznatijih ’tvrdih detektivki’ savremenog krimića. Njena koleginica u opasnom i prljavom poslu otkrivanja kriminala u visokim društvenim/političkim/biznis krugovima je V. I. Varšavski, koju se stvorila Sara Paretski (1947). Ipak, one su tek ’druga generacija’ tvrdih detektivki obzirom da su krajem 1970-tih i početkom 1980-tih, ’učile’ posao od Šeron MekKon (autorke Marše Maler, 1944) i Ane Li (iz pera Lize Kodi, 1944). Poseban je slučaj Stefani Plum, potekle iz pera Dženet Evanovič (1943),  koja je, ni manje ni više, nego lovkinja na ucenjene glave! Rut Dadli Emis (1954) pomalo apartno (spram svojih angažovanih koleginica) piše sofisticirane krimiće u kojima zločine rešavaju Robert Amis i baronica Trutbek.

            Poslednijh decenija nekolicina autorki specijalizovala se za određene teme/podžanrove (bilo zato što najbolje poznaju pojedine oblasti bilo zato što izdavači takve sadržaje od njih traže);  Liza Skotolajn (1955) piše tzv ’pravničke trilere’ dok je sinonim za trenutno kurentni ’forenzički triler’ Patriša Kornvel (1956) (mada se autorka ne libi ni drugih provokativnih tema); na forenzičkom tragu je i Keti Reičs (1950), njena junakinja Temperans ’Temp’ Brenan je forenzički antropolog. Sve pomenute i nepomenute autorke objavile su, kako to nalažu pravila zapadnjačkog best-seler izdavačkog sistema, najmanje po par desetaka (manje ili više uspelih) romana/priča, sveukupno dokazujući kako ženska ruka jednako uspešno, a neretko i bolje od muške, može da ispisuje priče o ružnim stranama ljudskog roda. No, autorice krimića nisu specijalitet samo Zapadne literature; kao retke ali značajne primere uspešnih autorki ovog žanra pomenimo ruskinju Aleksandru Marinjinu (1957) koja je napisala 30 krimi romana koji se dešavaju u savremenoj Rusiji, objavljenih u preko 17 miliona primeraka i prevedenih na 20 jezika. Konačno, kao naš doprinos temi, pomenimo Mirjanu Đurđević čija prljava inspektorka Harijeta uspešno istražuje zločine na ovdašnjim tranzicionim prostorima i ni po čemu ne zaostaje za belosvetskim koleginicama-detektivkama.