izdavač: Tardis, Beograd 2010.
„Torba od vrbovog pruća“ nova je knjiga Miroljuba Todorovića (1940), osnivača, teoretičara i praktičara Signalizma, neoavangardnog pokreta prisutnog u srpskoj kulturi više od četiri decenije; u podnaslovu knjige stoji „kratke priče, snovi, nađene slike i slike priče“. Znatiželjni čitalac svakako će pomisliti kako mu je jasno šta su to ’kratke priče’, nagađaće šta bi to bili ’snovi’ i ’nađene slike’ ali šta su to ’slike priče’ - neće znati. Ovlašno prelistavanje knjiga otkriće kratke proze, vizualije (kolaže na tragu signalističke vizuelne poezije) ali i tekstualni (nazovimo ga tako) materijal za koji se ne može reći da je ’literaran’ - spisak važnih telefona, nasumične nizove reči, pitanja na koja se odgovori upisuju u odgovarajuće kolone ukrštenih reči (kojih nema). Ukoliko posle tih zbunjujućih utisaka (koji su rezultat očito namernih autorovih provokacija) čitalac odluči da se vrati na početak knjige i započne čitanje po naučenom principu (sledeći put od početka prema kraju), vrlo brzo će shvatiti da ovakvo iščitavanje nije niti jedino niti obavezno jer knjiga nema zadati pravolinijski smer ’konzumiranja’; isto saznanje će steći i čitalac koji, ponesen početnim prelistavanjem, čitanje nastavi nasumično tj. ’na preskok’. Pisac dozvoljava bilo koji ulazak u knjigu (i, adekvatno, izlazak iz nje) jer njegove namere nisu da dozira tenzije u postepenom otkrivanju sadržine; naprotiv, Todorović je potpunom fragmentalnošću relativizovao sve kategorije knjiškog uobličavanja nekog sadržaja - on nije mogao da izbegne da knjiga ima prvu i poslednju stranicu ali je sasvim slobodno, neobuzdano razdragano izmešao sve segmente i ređao ih potpuno slobodno, kao da ih je zatvorenih očiju vadio iz šešira. No, zakoni sveta i svemira kojima se, hteli-nehteli, pokoravamo kažu: u svakom haosu postoji određeni red ali je problem otkriti njegov obrazac. Paradoksalno (ili ne) proizvoljnost koja se praktikuje u formiranju ove knjige - ne postoji jer je ukinuta samom činjenicom da je broj segmenata koji su ’u igri’ ograničen i to upravo voljom stvaraoca.
Iščitavanje knjige (po bilo kom principu) otkriće da autor odista zapisuje (svoje) snove, koji se razastiru na širokim prostorima koji sadrže sećanja na detinjstvo, školu, stvaranje porodice i susrete sa brojnim kolegama po peru. Kako to sa snovima biva, oni počinju nenadano, bez uvoda, lako i nadstvarno zapliću vremena, prostore i ličnosti i bogati su (prezasićeni čak) emocijama: od razdraganosti, začuđenosti do teskobe i frustracija koje preplavljuju i prestravljuju sanjača tako da se često vrlo bolno (ali i spasonosno) otrže iz snova. Ponekad je postavka sna potpuno realistička i on se ne razlikuje od jave sve do trena iskliznuća u apsurd, u fantazmagoriju; ima, pak, i snova za koje se od početka ’zna’ da su upravo to - snovi, pa je njihovo ’razrešenje’ svojevrsno variranje efekata začudnog. Na nivou ’literarnog kvaliteta’ snovi su izazovni upravo zbog obrta i odmaka od zdravorazumskog poimanja sveta, od kauzalnosti i, napokon, od uobičajenog razvoja priče. Naravno, kakvi god da su, uvek se postavlja pitanje izvora snova, odnosno načina ’prerađivanja’ stvarnosti, njenog filtriranja kroz podsvest spavača. Primarnost utisaka iz detinjstva višestruko je potvrđena ali je prisutnost literature znak duboke posvećenosti tom svetu i toj verziji stvarnog/stvarnosnog življenja. Ličnosti pisaca koji su akteri snova i njihova dela snovi ’otkrivaju’ dvojako, kao jedinstvo ali i kao potpunu suprotstavljenost. Često je komunikacija spavača i pisaca koje sanja sasvim trivijalna mada može biti i vrlo estetizovana i potpuno na tragu književnosti. U svom pohodu kroz ’stvarnost’ snova, sanjač (Todorović uvek govori u prvom licu jednine) spoznaje sebe i svoje okruženja u više nivoa koji mogu biti/jesu lišeni ’pravilnog’ redosleda (vremenskog i vrednosnog); i za književni svet važi ovakav pogrešni/naopaki raspored što raskida koprene uzvišenosti i bogolikosti koje, kao fame i predrasude, često prate umetničko stvaranje.
Snovi se, u knjizi, smenjuju (ne uvek pravilno) sa zapisima iz tzv. realnosti: od citata iz knjiga, zapisa zasnovanih na knjigama do novinskih članaka i direktnih prenosa stvarnosti (pomenuti spiskovi važnih telefona, ukrštene reči, ’goli’ spiskovi reči). I ovde je tematski raspon širok: prirodne nauke (zoologija, kosmologija), istorija, kuriozumi iz svakodnevne realnosti, praktični saveti, erotika (san Laze Kostića, deo Džojsovog pisma Nori) sve do citata iz Biblije. Šarolikost ovih segmenata dokaz je beskraja sveta u kome živimo i nesagledivosti nasleđa koje su nam ostavili preci. Iz takve vizure realnost prestaje da funkcioniše pouzdano, prepuna je izuzetaka i neobjašnjivih fenomena koji je relativizuju i, u krajnjem, stvaraju utisak da se ona ne razlikuje od neobuzdanih/nepouzdanih snova. Zašto (i kako) bi se kretanje snagom volje u snovima razlikovalo od sposobnosti 13-togodišnje devojčice iz Poljske da bez dodira pomera predmete? Nije li stvarnost često začudnija od mašte (kako je u predgovoru „2001: odiseje u svemiru“ tvrdio Artuk Klark). U stvari, biće da je problem tome što nedovoljno poznajemo svet oko sebe i u sebi, pa nismo svesni da je mnoštvo naših izmišljaja/umišljaja već realizovan u Prirodi. Kad, pak, spoznamo sopstvenu zabludu verovanje u ’stvarnost’ biva poljuljana a (kako bi se uspostavila kakva-takva mentalna ravnoteža) nepoverenje u snove slabi. Todorović ovaj zaključak izričito ne definiše, on ostavlja svojim čitaoci da se kroz knjigu upoznaju sa njim i da mu se priklone posle određenog broja iščitanih ’slučajeva’ (kako je to pisao Harms). Subverzija je, dakle, suptilna, ’nenasilna’, ali upravo zato ubedljiva i delotvorna. Humor i cinizam, naučna temeljnost i spekulativnost, nasumičnost, neobaveznost, preokreti i iskošeni pogledi na sve oko sebe, odsustvo plana i prioriteta, oružja su spisatelja koji nema iluzija (iako se nije odrekao svojih ideala), nije opterećen imperativima didaktičnosti već je tihi i postojani zagovornik ludizma kao načina suočavanja sa paralelnim stvarnostima kroz koje prolazi on (ali i svi mi). Otuda je, u konačnom sagledavanju, „Torba od vrbovog pruća“ razgaljujuće, vrcavo štivo kome se ne može odoleti.
0 komentara:
Постави коментар