Ursula Legvin (rođ. 1929.) jedan je od najznačajnijih autora naučne fantastike odnosno epske fantastike (engl. Science Fiction, Fantasy). Prisutna na žanrovskim scenama pune 3 decenijie, čitana, hvaljena i nagrađivana, ona u svojim romanima i pričama pokušava da NF uzdigne sa nivoa paraliteraturne zabave i priključi je glavnom toku književnosti, odakle je NF, za ime komercijalizacije, prezirući nasleđe rodonačelnika Šelijeve, Verna i, pre svega, H. Dž. Velsa, izdvojena i getoizovana u SAD prvih decenija ovog veka.
            Od tada je NF svedena na šablonizovane avanture šablonizovanih junaka na egzotičnim mestima. Tek će 1960-tih ovakva situacija početi da se menja a jedan od pisaca pokretača te promene, odrastanja žanra, je i U. Legvin koja, u eseju „NF i gospođa Braun“ jasno definiše svoje spisateljsko opredeljenje: potpuno odbacivanje junaka-karikatura zarad građenja celovitih, psihološki uverljivih ličnosti. Ovaj sebi postavljeni zadatak ona je u potpunosti ostvarila.
            Centralno mesto u NF opusu Legvinove čini takozvani „Hainski ciklus“, niz, i u nas objavljenih, romana i priča povezanih idejom o stvaranju i održavanju zajednice humanoidima naseljenih planeta kojima je zajednički predak prastara Hainska rasa. Naravno, u svim delima je zajednica samo okvir za razumevanje sudbine pojedinaca, njihove borbe za golu egzistenciju, za ideju, ideal, proširenje znanja i granica tolerancije.
            U knjizi „Hainske priče“ sakupljene su, iz pomenutog ciklusa, po časopisima i knjigama rasute priče i jedan kratki roman, kao još jedna mogućnost da se uverimo u snagu i moć istinski promišljeno pisane NF. Pred nama  će prodefilovati likovi bahatih kolonista, mirotvoraca i bića sa drugačijim smislom postojanja (u romanu „Svet se kaže šuma“), zbunjeni naučnici i neprilagođeni empata okrtuženi planetarnom svešću („Prostranija od carstva i sporija“), bespolno/dvopolna bića („Kralj zime“), bajkoviti patuljci-kovači i siromašna princeza izgubljena u dilatacijama vremena („Samlejina ogrlica“), ostarela, pomalo senilna revolucionarka, tvorac Utopije, koja svodi životne račune („Dan uoči revolucije“), i 2 usamljenika istraživača zbunjena novim saradnikom – devetostrukom klon-ličnošću („Devet života“). U svakome od njih ćemo, uprkos sve neobičnosti koja, na prvi pogled, fascinira, naći potvrdu dobro poznate, sarkastične, „nepodnošljive lakoće postojanja“.
            Nakon poslenje tačke čitalac ne može a da ne oseti ono što teoretičari, pokušavajući da odgonetnu tajnu zavodljivosti NF, nazivaju „intelektualnom radošću“ pročitanim, ali i da je Ursula Legvin, u odnosu na buljuke malih zelenih, ludih naučnika, njihovih kćeri udavača i kršnih spasilaca, daleko, jako daleko odmakla. Na  našu sreću.


(„Dnevnik“, 1992)

0 komentara:

Постави коментар

top