Dik spada u SF pisce čije romane izuzetno poštujem zbog strahovite
koncentracije uvrnutosti u njima. Istina,
„Čovek u visokom dvorcu“ (1962), prvi Dikov
roman objavljen u nas, i nije baš tipičan primer (iako je Dik za njega dobio Huga),
ali ostali prevedeni romani „Sanjaju li
androidi električne ovce“ (1968), „Ubik“
(1969), „Tecite suze moje, reče
policajac“ (1974), i najnoviji (inače izdat baš na desetogodišnjicu Dikove smrti) „Tri stigmate Palmera Eldriča“ (iz 1965. kako kaže Enciklopedija NF, ili iz 1964. kako piše
u copyright-u u knjizi) 1000% su
otkačeni. Oduvek sam se pitao koliko je to što je Dik bio narkos uticalo na apsolutnu fascinantnost slika koje nam je
ispisao? Jer, oseća se čudan pomak između „Čoveka...“
i „Tri stigmate...“ i kompanije. „Čovek...“ je trezveno promišljena
proza, čvrsto konstruisana a ostatak su romani nabijeni utiscima, gomilama
utisaka, izobličenim, odlepljenim gledanjem na stvari. Istina je da Dik, ponekad, u toj džungli ideja gubi
nit i zastranjuje ali je takođe istina da se u njima (ostatku) oseća prisustvo
jednog novog iskustva u autorovoj svesti koje nabija njegove knjige
eksplozivom, i to nitroglicerinom – samo promućkaš i BUM!
Je li to zbog droge ili
nečega drugog, ne znam A, u krajnjem, i nije bitno. Važno je da stvari rade.
I-te-kako!
A što se tiče „Tri stigmate...“ stvari stoje ovako:
U „Alefu“ 26 Boban Knežević nam je predstavio Dikovu priču „Dani Perki Pat“
iz (zapazite) 1953. Priča je odlična (što je kod Dika retko) a ideja (njena) je, kao kockica, ugrađena i u roman „Tri (znate več)...“. A priča u romanu
je tipična Dikovština: u, od ljudskog
nam roda, kolonizovan Sunčevi sistem,
sa definisanom (i za neke definitivnom) preraspodelom kapitala-moći, pokušava
da se ubaci novi (treći) čovek, Palmer
Eldrič, povratnik iz dubokog svemira koji donosi novu drogu, Žvaku-Z, kojom bi da potisne monopol Moćnog-D fiksa koji dobrovoljnim (2 ga vuku a 3 tuku) kolonizatorima
ulepšava (tmurne) dane. Naravski, glavni lovaner će pokušati da eliminiše
konkurenciju ali... (i tu je caka) nit je Eldrič
to što jeste (a ne zna se šta je) niti je Žvaka-Z
samo žvaka.
Glavni junaci će, kako
i treba, da žvaknu Z i ono što se
zove (zdravorazumska) stvarnost, iliti pravilna orijentacija u prostoru i
vremenu i prema ličnostima, i halucinacija će se izmešati, u početku malo a
onda totalno, da se više ne zna šta je
gde i gde je šta i ko je ko (a ko je džukac koji prska spomenik); i ko je
uopšte trezan a ko na fiksu.
Na (improvizovanom)
kraju, u krajnjem rasulu i košmaru i nedrogirani će videti isto što i oni u „brzini“: stigmate, belege, žigove
opsednutosti (nečim što jeste ili nije al je blizu) Bogom, a što je bilo u Z
(ili nije?).
Posle matafizičkog
„Možda“ umesto prosvetiteljsko-didaktičkog
„Uzrok-Posledica“ objašnjenja Dik
glatko stavlja tačku, „Čiča-Mića“- i
serija blistavih fragmenata-sličica eksplodira u sebe.
Neminovno je da (opet i
opet) prelistate knjigu, da ono što prvo nije bilo jasno (sada) postane jako
važno a ono što se činilo jasnim promeni smisao. I knjiga živi, migolji se.
Oni koji shvate
razumeće.
Za one druge nema šanse.
Gospodine Dik, ma gde bili, moj naklon.
P.S. OBAVEZNO nabavite ovu knjigu. Štampana je u kuriozitetnom tiražu
(350 primeraka), kao kakva zbirka poezije (što i nije daleko od istine).
(„Emitor“ br. 114, 1992)
0 komentara:
Постави коментар