Dik spada u SF pisce čije romane izuzetno poštujem zbog strahovite koncentracije uvrnutosti u njima. Istina, „Čovek u visokom dvorcu“ (1962), prvi Dikov roman objavljen u nas, i nije baš tipičan primer (iako je Dik za njega dobio Huga), ali ostali prevedeni romani „Sanjaju li androidi električne ovce“ (1968), „Ubik“ (1969), „Tecite suze moje, reče policajac“ (1974), i najnoviji (inače izdat baš na desetogodišnjicu Dikove smrti) „Tri stigmate Palmera Eldriča“ (iz 1965. kako kaže Enciklopedija NF, ili iz 1964. kako piše u copyright-u u knjizi) 1000% su otkačeni. Oduvek sam se pitao koliko je to što je Dik bio narkos uticalo na apsolutnu fascinantnost slika koje nam je ispisao? Jer, oseća se čudan pomak između „Čoveka...“ i „Tri stigmate...“ i kompanije. „Čovek...“ je trezveno promišljena proza, čvrsto konstruisana a ostatak su romani nabijeni utiscima, gomilama utisaka, izobličenim, odlepljenim gledanjem na stvari. Istina je da Dik, ponekad, u toj džungli ideja gubi nit i zastranjuje ali je takođe istina da se u njima (ostatku) oseća prisustvo jednog novog iskustva u autorovoj svesti koje nabija njegove knjige eksplozivom, i to nitroglicerinom – samo promućkaš i BUM!
            Je li to zbog droge ili nečega drugog, ne znam A, u krajnjem, i nije bitno. Važno je da stvari rade. I-te-kako!
            A što se tiče „Tri stigmate...“ stvari stoje ovako:
            U „Alefu“ 26 Boban Knežević nam je predstavio Dikovu priču „Dani Perki Pat“ iz (zapazite) 1953. Priča je odlična (što je kod Dika retko) a ideja (njena) je, kao kockica, ugrađena i u roman „Tri (znate več)...“. A priča u romanu je tipična Dikovština: u, od ljudskog nam roda, kolonizovan Sunčevi sistem, sa definisanom (i za neke definitivnom) preraspodelom kapitala-moći, pokušava da se ubaci novi (treći) čovek, Palmer Eldrič, povratnik iz dubokog svemira koji donosi novu drogu, Žvaku-Z, kojom bi da potisne monopol Moćnog-D fiksa koji dobrovoljnim (2 ga vuku a 3 tuku) kolonizatorima ulepšava (tmurne) dane. Naravski, glavni lovaner će pokušati da eliminiše konkurenciju ali... (i tu je caka) nit je Eldrič to što jeste (a ne zna se šta je) niti je Žvaka-Z samo žvaka.
            Glavni junaci će, kako i treba, da žvaknu Z i ono što se zove (zdravorazumska) stvarnost, iliti pravilna orijentacija u prostoru i vremenu i prema ličnostima, i halucinacija će se izmešati, u početku malo a onda totalno, da se više ne zna šta je gde i gde je šta i ko je ko (a ko je džukac koji prska spomenik); i ko je uopšte trezan a ko na fiksu.
            Na (improvizovanom) kraju, u krajnjem rasulu i košmaru i nedrogirani će videti isto što i oni u „brzini“: stigmate, belege, žigove opsednutosti (nečim što jeste ili nije al je blizu) Bogom, a što je bilo u Z (ili nije?).
            Posle matafizičkog „Možda“ umesto prosvetiteljsko-didaktičkog „Uzrok-Posledica“ objašnjenja Dik glatko stavlja tačku, „Čiča-Mića“- i serija blistavih fragmenata-sličica eksplodira u sebe.
            Neminovno je da (opet i opet) prelistate knjigu, da ono što prvo nije bilo jasno (sada) postane jako važno a ono što se činilo jasnim promeni smisao. I knjiga živi, migolji se.
            Oni koji shvate razumeće.
            Za one druge nema  šanse.
            Gospodine Dik, ma gde bili, moj naklon.

P.S. OBAVEZNO nabavite ovu knjigu. Štampana je u kuriozitetnom tiražu (350 primeraka), kao kakva zbirka poezije (što i nije daleko od istine).

(„Emitor“ br. 114, 1992)


0 komentara:

Постави коментар

top