Na ćoški male ulice na periferiji lepe varoši usred
ravnice stoji deda Laza, oslonjen na štap i izgleda ko će
da prođe putem. Nebo se namrštilo, samo što ne pljusne, zahladnelo kao da je
oktobar. Na ulici nigde nikoga. I deda
Lazi počela da zebu leđa mada ima dobar jareći kožuf, istina sav iskrpljen
ali nema više u varoši da se kupi novi. Taman što je rešio da se vrati unutra
kad čuje traktor kako bruji a koji tren posle eto ti Mite, njegovog komšije čelo bašte. Mahne mu deda Laza štapom a ovaj zaustavi mašinu i izađe iz kabine.
„Dobar dan deda Lazo. Nije vam zima?“
„Bogami jeste. Nisam mislio da je
ovako friško. A gde si ti bio? Do njiva?“
„Bio sam da vidim kako je kukuriz,
dal mu je vreme da ga oprskam... Ono malo lepog vremena izvuklo ga napolje, one
prve kiše su dobro došle.“
„Znaš kao kažu: majska kiša zlata
vredi.“
„Jeste, ali sad je već i nje mnogo. Ohladila
se zemlja. Vidim da je kukuruz malo stao al je zato trava izdžikljala. Njoj
ništa ne smeta. Sirak se raširio a i muvara ima. Trebalo bi da se prska samo
što je zemlja meka. Ima traktor da je nabije pa će da pritiska koren kukuriza.
Moraće da se čeka dok kiše ne stanu i malo se njive prosuše.“
„A što ne okopate kukuruz? Uzmeš
motiku u ruke pa udri...“
„Ih, bre deda Lazo, pa ko još okopava
kukuruz? Odavno su prošla ta vremena. Ne isplati se. Treba ti puno kopača a niko
neće da se grbavi po suncu. Pa čak da ima ljudi, znate vi kolika bi bila
nadnica? Hiljadarka, hiljadi i po najmanje po čoveku, za dan, plus da ga
odvezeš na njivu i vratiš, daš ručak i vodu i pivo... Mnogo skupo i dugo traje.
Al niko neće da kopa. Nema više, kao pre, da se krene u pola 5 ujutru pa do
uveče da se radi. Sad, i kad bi hteli da kopaju, to bi bilo 8 sati, ko da su
fabrici ili kancelariji. Pre su dolazili Rumuni u nadnici, sad ni nji nema.
Hoće u berbu vinograda ali na kopanje nikako. I, tako, oćeš-nećeš moraš da
prskaš. A to bez traktora i prskalice ne ide. Plus hemija. A sve skupo.“
„Sećam se kad sam bio momčić da smo išli da
okopavamo, i otac i mati, i burazer, i ocov brat i njegova deca... Samo sestru
ostavimo kući da namiri marvu i skuva nam večeru kad stignemo. I radilo se,
bogami, od jutra do mraka, i naše njive i stričeve. Taman kad sve okopamo a ono
vreme da se ispočetka okopa. Onda se dvaput kopalo. I kad se moglo ništa nije
prskano. Nisu ljudi hteli te hemije jer što pokupe s njiva sami su jeli, pa
kako sebe da truju? Radilo se za sebe pa ako nešto pretekne to se prodavalo.
Moj otac jedva je pristao da bacamo „veštaka“... A puno se radilo. Bilo je i
dosta sveta koji je radio za nadnicu. Na par mesta su se skupljali pa prođeš
izjutra kolima i samo vikneš kolko ti treba kopača. Gazda je plaćo dnevnicu i
ručak. Kopač je i onda bio skup al nije bilo drugo - sve moraš da otmeš od
nevremena a slabo je bilo mašinerije, samo kulaci su imali traktore i
vršalice...“
„Sad su druga vremena, ima mašina a nema
ljudi pa sve ide preko hemije. Niko više ne baca ni stajnjak na njivu jer nema
marve. I mi smo pre imali po dva konja i kravu i svinje i živinu a sad... Nije
zdravo to prskanje samo, šta ćemo? Da se živi mora, da se jede mora, pa se
snalazimo kako znamo i umemo. Al, da vam pravo kažem, sve je teže i teže... Nego, ajdemo kući, evo nam
i vetra i kiše. Uzdravlje.“
(2013)
0 komentara:
Постави коментар