Pišući, pre neki mesec, prikaz „Hainskih
priča“ poželeh da i, tada još u nas neizašlo „Stalno se vraćajući kući“, bude knjiga kojom će Legvinova krenuti „dalje od same sebe“.
I – tako bi. I te kako!
SSVK nije dobilo ni Huga
ni Nebulu (a koliko mi je poznato ni
neku od ostalih nagrada). Neke druge zvezde i zvezdice su tada bile u zenitu.
Istina, pomenuto je (negde iza zlatne sredine) na „Locus“-ovoj listi značajnih knjiga izašlih 1985.g. Dakle, nije
bilo pompe koja je pratila „Levu ruku
tame“ ili „Rasposednutog“. Ali,
bez obzira na sve, SSVK je BRILJANTNA knjiga, knjižuretina čak šta
više. I žanrovski i medijski pomak ako vam je i dalje do gomilanja superlativa.
No, pođimo (kakav je
već red) redom.
Ako ste primetili, ne
rekoh nigde (pazio sam) da je SSVK
roman jer to i nije u onom klasičnom smislu pojma roman. U pitanju je knjiga
čija je forma na tragu aktuelnih postmodernističkih struja u (velikoj) Književnosti. U njoj ćete naći sve vrste
tekstova: od priča, poezije, aforizama i drama do teorijskih, gotovo naučnih
radova iz prirodnih (zoologija, botanika...) i društvenih (ekonomija, lingvistika, sociologija,
etnologija...) nauka, rečnika i kulinarskih recepata. Dakle, strahotni mega mix!
A sve to ima za cilj
predstavljanje (nam) jednog naroda budućnosti – naroda Keša koji će živeti u onom što posle nas i zemljotres-potopa ostane
od Kalifornije. I u tom
predstavljanju Legvinova je (opet)
kako na tragu svojih ranijih, fascinantno zaokruženih civilizacija (u SSVK će to dovesti do potpunog kruga,
slikanja svih delova života jer – to je i tema ove knjige), tako i na tragu
opšte tendencije u istorijskim naukama, nazvane „totalna istorija“ koja se ogleda u težnji/htenju da se prošlost i
sadašnjost (koja će – hvala Bogu – već sutra biti prošlost) proučava ne (samo)
na nivou epohalnih događaja već (i) na nivou života (našeg) svagdašnjeg (što će
reći: i kad se ujutru ustajalo i koji su se vicevi pričali u poverenju i koja je
marka paste za zube bilja omiljena). O svemu tome možete čitati u SSVK jer Keši se, prosto muvaju po stranicama i rade sve što i inače rade
svakog dana i noći, nedelje i godine. Oni će ispričati svoje živote, za njih i
samo njih važne, presudne događaje, upletene u široku reku opšteg generacijskog
i narodnog opstanka.
I, pre ili kasnije,
postaje jasno da Keši žive u Utopiji (!), i to onoj koja (za razliku
od mnogih opisanih) radi, izgleda moguće, ostvarljivo, tako reći jednostavno (a
nije). Ti mali, elegantnoj popunjenosti skloni ljudi čudesnih imena (Legvinova voli i poštuje Indijance i njihovu – ubijenu -
kulturu), mirno okopavaju svoje njive u svom Raju = jedinstvu sa Prirodom,
vesele se (orgijaju – rekli bi ovovremeni malograđani), daju koliko mogu i
uzimaju koliko im treba, ko hoće ratuje, smišljaju priče i pesme za radost i
umiranje; i sve izgleda normalno, tako normalno da im čovek može samo zavideti.
(A ako vas interesuje
zašto je ova knjiga napisana pročitajte, na strani 311, monolog Arhivarke u razgovoru sa Pandorom-Legvin.)
I, knjiga teče: pesme
(obredne, narodne, školske, autorizovane) i priče (životne, mitološke,
fantastične) su sjajne. U nekima naziremo tragove ranijih knjiga Legvinove i nagoveštaje onih koje će
kasnije biti objavljene (mislim na „Bufalo
devojke“). U širokom rasponu literarnih rodova-segmenata knjige, Legvinova nam demonstrira veliku
spisateljsku veštinu (svoju) i sveukupnost vizije (svoje) po kojoj će sve
kockice složiti u konačnu, impozantnu sliku. Na slici su reči i crteži,
ilustracije Margaret Čodas i jeka
(kao onaj medijski pomak) originalne muzike Keša
(na posebnoj kaseti autora Toda Bartona).
Sve u svemu, SSVK je sjajna antropološka studija o
utopijskom narodu napisana sa strasnom željom da se tamo bude, barem u mislima.
To je kompletan doživljaj (gotovo hepening) koji jednostavno morate odživeti.
Ovo je, čini mi se:
a)
jedna od (do sada) najboljih (ili, sklon sam da poverujem,
iako je Legvinova živa i piše,
najbolje) knjiga gđe Legvin,
b)
jedna od (do sada) najboljih knjiga edicije Polaris,
c)
jedan od (do sada) najboljih prevoda A. B. Nedeljkovića.
Traži se jedna od (do sada)
najboljih volja za čitanjem knjiga.
Rezultati će biti jedni od
(do sada) najboljih.
P. S.
I, naravno:
Gđo Legvin, moj najdublji naklon.
(„Emitor“ br. 109, 1992)
0 komentara:
Постави коментар