SUSRETANJA SA APSURDOM - Recenzija knjige „Kad se autobus pokvari“ Bojana Kiša

             Bojan Kiš (1990) predstavlja se široj književnoj javnosti svojim prvencem - zbirkom priča naslovljenom „Kad autobus kasni“ (izdavač Visoka škola strukovnih studija za obrazovanje vaspitača "Mihailo Palov", Vršac, 2012) koju čini 20-tak minijatura/kratkih proza. Kiš je u proteklim godinama za svoje literarne radove osvojio priznanja na nekolikim konkursima a objavljivan je i u književnim časopisima i zbornicima tako da je njegov dosadašnji spisateljski rad verifikovan i dostupan zainteresovanim čitaocima.

            Opšti okvir interesovanja koja, u knjizi „Kad se autobus pokvari“, pisac prati, opisuje i razvija, mogao bi se najpribližnije odrediti kao - susreti sa nesvakidašnjim i neobičnim. Naime, priče se razvijaju po (od strane pisca postavljenom i ponavljanom) obrascu koji započinje sasvim običnim situacijama koje, kako proze odmiču, postaju „iščašene“, bivaju izmeštene iz trivijalnog, odnosno u njih prodiru elementi ne-svakodnevnog, ne-logičnog, ne-jasnog i ne-objašnjivog. Taj se iskorak, prestup spram svakodnevice razvija po sopstvenim (junacima i čitaocima neznanim) principima i zakonitostima, preuzimajući teritoriju prepoznatljivog i odvodeći svoje (ne)voljne aktere u sasvim nepoznate prostore iz kojih će se poneki vratiti na znanu im zbilju, dok će drugi, manje (ili možda, sasvim suprotno, više) sretni ostati u tim nenadanim, neistraženim, drugojačijim, tajanstvenim svetovima/stvarnostima. Sukob realnog i onog što je nadrealno, onostrano, matafizičko dozvoljava autoru da se, već prema sopstvenim ambicijama, bavi širokom lepezom tema: od samog pojavnog, dakle trenutka kada se dešava prelom, sudar dvaju stvarnosti, preko razmatranja dualiteta koje takvo dešavanje nameće (bilo u silovitom ili u tihom i postojanom napredovanju), sve do otvaranja krucijalnih dilema o varljivosti opažaja odnosno koncepcija po kojima svi mi živimo.

            U prozama iz zbirke „Kad se autobus pokvari“, autor se primarno opredelio za opisivanje odnosno razmatranje samog susreta dve stvarnosti/dva sveta, dakle za prve trenutke u kojima počinje da se, u svesti junaka, budi spoznaja o izmeštanju iz uobičajenog toka stvari - a vreme dešavanja priča je ovde i sada, dakle u pogodbenoj sadašnjosti, sa junacima sasvim običnih imena, ponašanja odnosno mentalnih sklopova. Ponekad je odstupanje od svakodnevnog neznatno i pre bi se moglo pripisati nepoznavanju ustrojstva sveta u kome mladi junak živi (npr. „Budilnik“, „Posao“, „Devojka“, „Oluja“, „Hitna pomoć“, „Voz“); druga se odstupanja bliže karikaturalnom i apsurdnom, koje je samo posledica brisanja standardnog niza uzrok-posledica (npr. „Tranzistor“, „Šalter“, „Škola“, „Salon“, „Skretničar“, „Bioskop“) i relativizovanju ustaljenih sistema vrednosti (npr. „Klub“, „Sunce“, „Kladionica“, „Prodavnica“, „Stanica“) odnosno samim etalonima fizičke egzistencije (npr. „Autobus“,  „Pećina“, „Lift“). Reakcije junaka izbačenih iz rutine podrazumevaju početnu zbunjenost, nevericu i odbijanje (jer oni, naravno, nisu „akcioni heroji“ već obični ljudi) ali se potom svaki od njih sa problemom nosi prema sopstvenim (ne)sposobnostima, u rasponu od bekstva ili neprihvatanja do aktivnog rešavanja problema. Kako se opredelio za kratku formu, pisac nije

mogao da se, poštujući dinamiku radnje, bavi dubljim psihološkim dilemama junaka ali je uspeo da ih naznači, skicira. Autorovo insisitiranje na razgovoru, odnosno na dijalogu kao primarnom sredstvu pripovedanja (kojim se umešno koristio), doprinosi čitaočevom osećaju neposrednosti i pojačava stepen identifikacija sa pričom i njenim junacima, potpomognut „običnim“ imenima i prepoznatljivim početnim situacijama.

            U konačnom sagledavanju, knjiga „Kad se autobus pokvari“ otkriva se kao niz svojevrsnih „stilskih vežbi“ na zadatu temu - ovog puta to su susreti sa različitim modalitetima drugačijeg - kojima se, zahvaljujući svojoj domišljatosti i talentu, autor predstavlja kao prozaista na čiji dalji rad treba obratiti pažnju.

            (2012)