UNUTRA U SNOVE „Do kraja sveta“ režija Vim Venders, video izdavač First Production, 1992.

Vim Venders je jedan od (sad već i ne tako) mladih lavova novog Evropskog filma koji je ostao umetnik i pored bliskog susreta sa Svetom (čitaj Holivudom). Velika slava i (još više) velika lova nisu ga dotukli, iskvarili, komercijalizovali i upropastili kao gomile talentovnaih ljudi (s ove strane bare) pre njega. Naravno, uticaji Sveta se i-te-kako osećaju ali... Tako mu je to, rekao bi Vonegat.

„Do kraja sveta“ je Vimov do sada najčistije bavljenje žanrom ili žanrovima. U leto 1999-to posle Hrista zaljubljena mlada dama će jurcati po belom svetu-selu za tipom koji joj je ukrao silnu lovu (koja i nije njena već je ukradena). Ona prati njega a nju prate ostavljeni ljubavnik pisac, detektivi, prvo jedan a posle i drugi.

Na kraju će svi stići u Australiju, u pustinju, gde sumanuti naučnik želi da svojoj slepoj ženi prikaže kako izgleda svet za koji se i ne zna da li još postoji tamo napolju, posle nuklearnih eksplozija u svemiru. Na žalost, svet opstaje a naučnikova žena umire. Radosna zbog onog prvog, većina okupljene raje pakuje kofere i odlazi dok doktor pokušava da, nastavljajući eksperimentisanje, snimi ljudske snove. Uspeće u tome ali će svi učesnici u poslu otkačiti i početi da se drogiraju gledanjem svojih snova. Onda na scenu stupaju amerske tajne službe, ukradu naučnika, sin mu se izgubi, dama i pisac se više ne vole i, sve u svemu, srećan kraj. (Naravno, lopova puste iz zatvora.)

Venders ni ovaj put nije odustao od svog opsesivnog roud mouvija filujući putovanje (često jurnjavu) detektivskom zapetljancijom u prvom i dodajući novi smer – unutra u snove – puta u drugom delu filma. Prelepo slikane en- i eks-terijere smeniće jarke boje snova.

Sasvim laka zabava prerasta u staru, ozbiljnu dilemu: da li je tehnički napredak (sva mikro čudesa na nivou globalnih mreža zajedno sa simpatičnim medom-tragačem) zaista napredak i treba li turati prste u  sve (i svašta)? Naravno, jedini pravi odgovor je da se velika pitanja uglavnom ne dotiču sitne raje jer ona živi kako zna i ume a ako je nešto globalno i strefi, ona se snalazi tražeći svoje parče neba (nad Berlinom?).

Iako lično više cenim Vendersove rane radove ("Alisa u gradovima", „Stanje stvari“ ili „Golmanov strah od penala“) nesporno je da i „Do kraja sveta“ itetako treba uzeti u obzir tj. gledati. Ako ništa drugo a ono zbog komotnog tretiranja SFa, muzike, pejzaža i – mede.

(„Emitor“ br. 117, 1992)