ŠTA OČI VIDE - RUKE NE OSTAVLJAJU ili UMESTO DA ĆUTE, JOŠ SE I HVALE

 Strina Dana u stvari nikome nije strina ali u komšiluku je svi zovu tako. Jednostavno, zalepilo se njeno ime za to „strina“ i gotovo. Tako je i sa snaja Divnom, odavno ona nikome nije snaja, ali joj je to ostalo. U drugoj ulici živi prika Đoka i samo tako ga znaju. Ljutio se on ili ne – tako mu je to. Al, što bi rekao narod, „zovi me i šerpa samo nemoj da me razbiješ“.

            I tako strina Dana žurno uđe u malu radnju na periferiji lepe ravničarske varoši a prodavačica, koja je samo Slađa, pita: „Izvolite strina Dano, šta treba?“

            „Tela bi, dete, jedan onaj sladoled na drvce, onaj veliki sa čokoladom i orasimi. Znaš onaj što reklamiraju na televiziju?“

            „Pa sad... imamo razne sladolede al ne bih baš znala koji je taj?“

            „Kako ne znaš, pa onaj sa televizije... Moja unučica ga mnogo voli. A sad mi se pile babino jako rastužila pa oću da je razveselim?“

            „A što se rastužila?“

            „Pa zbog onog ispita iz matematike. Tog što su ga otkazali pa posle bio opet. Ona se, dete, spremila za taj prvi put pa kad su otkazali mislila da će još bolje da se spremi... Al, ispalo je da baš nije dobro uradila i sad se jako sikira pa bi da je malo razveselim.“

            „Znam, gledala sam na televiziji. Neko je ukrao testove sa rešenjima pa je prodavao deci ispod ruke, kažu da su tražili po dve iljade...“

            „Sramota je to, dete, velika sramota. Ovde kod nas ništa više ne može da se sačuva, sve se krade i preprodaje. Vidiš ti to. Džaba oni hapse lopove. Narod se oteo, navikao da nema reda pa krade i vara i računa da će nekako da se izvuče s tim. I da će lako da zaradi pare. Svi bi preko noći da se obogate. Nema, ko pre, da radiš godinama i polako ti bude bolje, skupe se pare... Sad bi svi odma da su bogati. I onda kradu na sve strane. Što se kaže „šta oči vide - ruke ne ostavljaju“. Eto i ti ispiti... I ranije je bilo ispita, sećam se kad je moj brat imao onaj državni ispit. Učio je dan i noć, glavu nije dizao, niko ga nije pitao dal mu je teško nego je morao da položi da bi dobio službu. I nije moglo drugačije negu samo učenje. A sad decu iz osnovne škole učimo da prepisuju i varaju. Šta će ta deca da rade kad porasu...“

            „Nisu svi varali, strina Dano, samo neki.“

            „Ne kažem da su svi. Oni koji nisu imali pare da plate morali su da uče. Ali, onaj koji je prepisivao a nisu ga uhvatili mogao je da prođe bolje od drugih. I onda to dete koje je lošije prošlo a učilo kaže „Zašto da se mučim kad mogu da prepišem i dobijem bolju ocemu“. I šta roditelj da mu kaže kad se sve to vidi? Kako da uči dete da bude radno i pošteno? Ne valja to, ne ide nam na dobro. Ako svi krenu lošim putem propade i država i narod. I ko zna koliko drugih se ranije provuklo, prevarilo i ućarilo nešto i sad im niko ništa ne može. Još oni umesto da ćute hvale se... To je ono što ne valja. Ne zna se više za sramotu.“

            „Ko zna, valjda će biti bolje.“

            „Svi se u to nadamo. Mi stariji samo zbog naše dece i unuka. Strašno bi bilo da žive u ovako lošem društvu. Dal je dotle došlo da ne možeš da se osloniš ni na koga, da svi gledaju kako da ti otmu pare i da ih je baš briga dal ćeš da preživiš? Ako si pošten propašćeš. A ne mogu svi da budu pevači i pevaljke. Zlo, zlo je udarilo u narod a zlo brzo dođe a teško ode... Nego, dete, daj ti meni taj sladoled. Neka bude lep pa šta košta, dobila sam pemziju i ima da počastim moje pile.“

            „Evo, strina Dano, ovaj je i lep i veliki i nije najskuplji.“

            „E, baš takav treba! Hvala ti dete i uzdravlje mi bila.“

(2013)