Ako, prebirajući u videoteci po polici sa oznakom (naučna) fantastika preskočite filmove kao što su „Delić sekunde“ (ganjanje karakondžula po metrou), „Neonski grad“ (SF-kaubojac) i gomilu kojoj je najpribližnija oznaka: lomatanje i tabanje raznoraznih mašina u ljudskom obliku, počev od „Robokapa“, koji je izgleda uz „Terminatora“ zaslužan za modu, „Čelika i čipki“ (o robotu osvetniku – šta bi čika Asimov rekao na to?), „Kiborga“ (sa Žan Klod Vam ga... itd šta se tu dešava odmah vam je jasno), do „Žene uništitelja“ (odmetnutog, nervoznog robota, ženskog), postoji velika verovatnoća da dođete i do filma „Rat za vatru“. Tu stanite...
            Film je pre 10-tak godina (1981), kao svoj debi, režirao g-din Ano na osnovu istoimenog romana Rosnija starijeg., legende dečačke literature. Priča nas vraća 80.000 godina unazad, u vreme kad je dobar deo stvari bio poprilično nov a neke su, čak, bile toliko nove da nisu još stigle da budu pronađene. Daklem, u to doba pleme potomaka onih Darvinovih majmuna izgubi u sukobu sa drugim plemenom (ubijanje nikad nije bila nova stvar, oduvek je postojalo) svoju vatru. Shvativši da bez ovog luksuza ne mogu da žive a kako ne znaše da ga samostalno upale oni, na burnom sastanku (u kreiranju njihovog jezika učestvovao je i E. Berdžis) odrede 3 dobrovoljca koji će poći u svet i odatle doneti isti (luksuz).
            Za ovdašnji narod diskusije na pomenutom sastanku su jako zanimljive jer je ključna reč „atra“. Zvuči poznato? Vatra – atra. Da li bismo trebali biti ponosni što je, eto, naše ljubljeno korijenje istorijsko tako duboko ili to mrski spoljni neprijatelj hoće da dokaže da smo svoj zenit već doživeli tada – pitanje je sad.
            Elem, dobrovoljci krenu u svet, lomataju se kroz šume a onda uđu u savane gde (osim sabljastih lavova) sreću ljudoždere koji imaju – al ne daju – vatru. Zahvaljujući strateškoj akciji tragači im istu otmu i klisnu (zakratko). Zajedno sa plenom, međutim, oni zadobiju i slabašnu mladu damu koja je bila predviđena kao topli odrok kanibala. I tu se stvari načisto zapliću: dolazi do kulturnog dodira-šoka 2 različita stepena razvoja, dodira grada i sela. Blatom izmazana građanka dobrovoljcu izleči nezgodnu ranu od ljudožderskog ujeda za vitalni organ, zbog čega će se on zaljubiti u nju; kasnije, biće im otkrivena tajna paljenja vatre u zamenu za oplođivanje nekoliko građanki a ne bi li im se rasa poboljšala (jer brđani nisu najbistriji al su krupni), dama će svom momku praktično objasniti Figuru Veneris br. 2 (ta je stvar dosta napredovala od tada) i, možda i najvažnije (pored novih vrsta oružja), dobrovoljci će naučiti da se smeju i to pre svega nevolji drugog (tu se ništa nije promenilo ni danas).
            Istraživači će se trijumfalno vratiti kući usput sredivši svoju rođenu braću koja su htela da slava pripadne njima (to i danas važi) i, dok se svi radovaše, čuvar vatre upade u vodu i – nema vatre!
            Slede jad i kuknjava!
            Ali, glavni dobrovoljac, sav vlažan, krene da trlja drvo o drvo. I trlja i trlja i – ništa.
            Onda u kadar ulazi tanka, blatom izmazana ruka njegove drage, vatra sine a era matrijarhata (na radost i tugu feministkinja) počne.
            Do kraja filma svi su zadovoljni a zaljubljeni gledaju u Mesec što mu dođe kao mali omaž Klarku, Kjubriku i „Odiseji 2001“.
            Uprkos (lako) naglašene didaktike i, zbog malih dimenzija ekrana, nedovoljne impozantnosti predivnih pejzaža (onima koji film prvi put gledaju neće smetati ali ako ste film videli na velikom platnu jasno vam je šta mislim) ovaj film svakako razgaljuje i to ne zato što stvara utisak kako nam je mnogo bolje nego onima tamo i tada (jer se sigurno varaju oni koji tako misle) već zbog jedinog istinskog optimizma tj. hepi enda koji možete danas videti. Jer, tada je sve puteve trebalo ucrtati. Sada više ne možemo da biramo. Pravac je, za sve, odavno određen.

(„Emitor“ br. 138, 1992.)


0 komentara:

Постави коментар

top