.jpg)
Ako, prebirajući u videoteci po polici sa oznakom (naučna) fantastika
preskočite filmove kao što su „Delić
sekunde“ (ganjanje karakondžula po metrou), „Neonski grad“ (SF-kaubojac) i gomilu kojoj je najpribližnija
oznaka: lomatanje i tabanje raznoraznih mašina u ljudskom obliku, počev od „Robokapa“, koji je izgleda uz „Terminatora“ zaslužan za modu, „Čelika i čipki“ (o robotu osvetniku –
šta bi čika Asimov rekao na to?), „Kiborga“ (sa Žan Klod Vam ga... itd šta se tu dešava odmah vam je jasno), do „Žene uništitelja“ (odmetnutog,
nervoznog robota, ženskog), postoji velika verovatnoća da dođete i do filma „Rat za vatru“. Tu stanite...
Film je pre 10-tak
godina (1981), kao svoj debi, režirao g-din Ano
na osnovu istoimenog romana Rosnija
starijeg., legende dečačke literature. Priča nas vraća 80.000 godina
unazad, u vreme kad je dobar deo stvari bio poprilično nov a neke su, čak, bile
toliko nove da nisu još stigle da budu pronađene. Daklem, u to doba pleme
potomaka onih Darvinovih majmuna
izgubi u sukobu sa drugim plemenom (ubijanje nikad nije bila nova stvar, oduvek
je postojalo) svoju vatru. Shvativši da bez ovog luksuza ne mogu da žive a kako
ne znaše da ga samostalno upale oni, na burnom sastanku (u kreiranju njihovog
jezika učestvovao je i E. Berdžis)
odrede 3 dobrovoljca koji će poći u svet i odatle doneti isti (luksuz).
Za ovdašnji narod
diskusije na pomenutom sastanku su jako zanimljive jer je ključna reč „atra“. Zvuči poznato? Vatra – atra. Da
li bismo trebali biti ponosni što je, eto, naše ljubljeno korijenje istorijsko
tako duboko ili to mrski spoljni neprijatelj hoće da dokaže da smo svoj zenit
već doživeli tada – pitanje je sad.
Elem, dobrovoljci krenu
u svet, lomataju se kroz šume a onda uđu u savane gde (osim sabljastih lavova)
sreću ljudoždere koji imaju – al ne daju – vatru. Zahvaljujući strateškoj
akciji tragači im istu otmu i klisnu (zakratko). Zajedno sa plenom, međutim,
oni zadobiju i slabašnu mladu damu koja je bila predviđena kao topli odrok
kanibala. I tu se stvari načisto zapliću: dolazi do kulturnog dodira-šoka 2
različita stepena razvoja, dodira grada i sela. Blatom izmazana građanka
dobrovoljcu izleči nezgodnu ranu od ljudožderskog ujeda za vitalni organ, zbog
čega će se on zaljubiti u nju; kasnije, biće im otkrivena tajna paljenja vatre
u zamenu za oplođivanje nekoliko građanki a ne bi li im se rasa poboljšala (jer
brđani nisu najbistriji al su krupni), dama će svom momku praktično objasniti Figuru Veneris br. 2 (ta je stvar dosta
napredovala od tada) i, možda i najvažnije (pored novih vrsta oružja),
dobrovoljci će naučiti da se smeju i to pre svega nevolji drugog (tu se ništa
nije promenilo ni danas).
Istraživači će se
trijumfalno vratiti kući usput sredivši svoju rođenu braću koja su htela da
slava pripadne njima (to i danas važi) i, dok se svi radovaše, čuvar vatre
upade u vodu i – nema vatre!
Slede jad i kuknjava!
Ali, glavni
dobrovoljac, sav vlažan, krene da trlja drvo o drvo. I trlja i trlja i – ništa.
Onda u kadar ulazi
tanka, blatom izmazana ruka njegove drage, vatra sine a era matrijarhata (na
radost i tugu feministkinja) počne.
Do kraja filma svi su
zadovoljni a zaljubljeni gledaju u Mesec
što mu dođe kao mali omaž Klarku,
Kjubriku i „Odiseji 2001“.
Uprkos (lako) naglašene
didaktike i, zbog malih dimenzija ekrana, nedovoljne impozantnosti predivnih
pejzaža (onima koji film prvi put gledaju neće smetati ali ako ste film videli
na velikom platnu jasno vam je šta mislim) ovaj film svakako razgaljuje i to ne
zato što stvara utisak kako nam je mnogo bolje nego onima tamo i tada (jer se
sigurno varaju oni koji tako misle) već zbog jedinog istinskog optimizma tj.
hepi enda koji možete danas videti. Jer, tada je sve puteve trebalo ucrtati.
Sada više ne možemo da biramo. Pravac je, za sve, odavno određen.
(„Emitor“ br. 138, 1992.)
0 komentara:
Постави коментар