MARVEL VS MOEBIUS

Ozbiljno bavljenje stripom (kao, uostalom, i bilo čime drugim pametnim) nema u ovdašnjim duhovnim krajevima preterano dugu i bogatu tradiciju. U principu sve se svodi na poneki članak entuzijaste (kao svojevremeno u „Stripoteci“). Knjiga o stripu gotovo da i nije bilo tj. nema. Jedina svetla tačka koja pokušava da kako-tako opstane je „Pegaz“ Žike Bogdanovića. Ipak, ponekad se, neredovno i nejednakog kvaliteta pojavljuju tematske celine o stripu u raznoraznim časopisima tipa „za kulturu, umetnost i društvena pitanja“. Sledi priča o 2 najsvežija primera: „Gradini“ br. 2 za 1992. i „Gradcu“ br. 104-105.

1.

           „Gradina“ nam na 60-tak strana donosi nekoliko tekstova o „Marvel stripu“. Znate već, to je ona amerska firma što je izbacila u svet Srebrnog letača, Konana, Tora, Čoveka-pauka, Hulka, Fantastičnu četvorku, Derdevila (u nas krštenog kao Nebojša) i druge, dakle čopor više-manje SF super heroja svakakvih fela. Sigurno ste neku pričicu i pročitali, bilo ih je na gomile čak i ovde. A sve je krenulo, zvanično, 1961.g. (naravno, uz obaveznu pred/pra-istoriju), dobrano se zahuktalo a onda počelo da usporava i staje.

            Objavljeni tekstovi daju silne podatke o „Marvel“/Sten Li (tati njegovom) najezdi. Saznaćemo kakvo je stanje bilo oko 1970, 1981. tj. 1980-tih. Šta se danas dešava ne znamo. A i nije bitno! Jer „Marvel“ je postao istorija. Najveća lova je zgrnuta a novotarije (o kojima je u tekstovima najmanje rečeno) koje je doneo (a to nije samo – čak ni pre svega – tretiranje super heroja kao tipa sa problemima, već novi, neortodoksni način crtanja i komponovanja tabli) već su deo strip-klasike. I tu je negde, čini se, i granica „Marvela“.

            (Kuriozum ovog temata je objavljivanje SF pričice Mikija Spilejnija, kasnije proslavljenog kao Majk tabadžija Hamer autora. I on je bio u nekoj vezi sa „Marvelom“ a priča i nije Bog-zna-šta, naravno.)

2.

           „Gradac“, pak, donosi 100-tinjak strana priče o velikom magu Mebijusu i tako nas još jednom uverava u ispravnost teze da živimo u paralelnim svetovima. Jer i „Marvel“, pod vodstvom čvrste ruke Stena Lija, i Mebijus počinju u isto vreme – početkom 1960-tih – ali... „jo razlike – drastićne!“ Jerbo, postoje umetnost i Umetnost, strip i Strip.

            G. Li pokušava (i – da li na žalost) uspeva da napravi strip industriju, kompaniju koja bljuje proizvode i zgrče lovu – nije da je i naš Mebijus nema ali... Pravilo kaže: Najbolji crtač je najbrži crtač. Nema pradona, I, pre ili kasnije, inventivnost opada jer, ruku na srce, pričice o supermenima (koji se ne zovu tako) moraju da se istroše. A, ako i svaku crtačku egzibiciju ubijaš jurenjem rokova izlaska sveščice iz štampe, ne ostaje ama-baš-ništa. Tako „Marvel“ postaje čista potvrda one tata Marksove o postojanju kvaliteta u kvantitetu. U gomli sličica ukljuca se i poneko zrno duha. Ali gomile bivaju sve veće i veće i veće... 

            Za to vreme, u nekom drugom svetu, Mebijus juri inspiraciju, traži sebe i svoje mesto, izraz, stil, prolazi kroz svakakve faze rada i življenja uvek, bez pardona, nazivajući se (a tako ga zovu i drugi) umetnikom koji pokušava da osmisli stvaranje i svet svoj. Čak i ako  svim tim ljudima, i Mebijusu i njegovim prikazivačima, Žodorovskom kao scenaristi i učitelju, izdavačima, odbijemo koji procenat ozbiljnosti u njihovim izjavama na ime onog „samohval-samodrek“, ostaje nesporna činjenica da svi oni i-te-kako znaju šta rade i hoće da urade.

            I nema tu nikakvog kompleksa niže vrednosti zato što se oni (ju, ne daj Bože!) bave stripom. Jok. Ma kakvi.

            Nije stvar u tome što „Marvelov“ prosečni publikum ima 10 i kusur (siću) godina a Mebijusa čitaju matori, jer knjige za decu su pre svega dobre ili loše knjige a tek onda su samo (ako su samo) za decu.

            Biće da je štos u samopoštovanju pre svega. I poštenju.

            I tako možemo da čitamo kako Mebijus razmišlja, crta i gradi svoje SF univerzume, kako tretira svoju senku Žiro-Bluberija, ko su mu učitelji, kakve su ideje Žodorovskog, kako izdavači i kritičari analiziraju njegove albume ali, najveći deo svega toga ne možemo da proveriti jer – nema, osim serijala o Inkalu, drugih Mebijusovih stripova. Objavljena je, tu-i-tamo, neka ilustracija i jedan kratki erotski strip u nekom Vjesnikovom izdanju i to je sve. Ne znam zašto je to tako. (Ako je ikako za utehu Mebijus je prošao bolje, daleko bolje od Bilala, njegovi albumi su ipak solidno odštampani – privatna inicijativa! – dok su Bilalove „Falange crnog reda“, kolor album, ovde objavljene u crno-beloj tehnici a kao album, što je ravno kulturnom skandalu koga, naravno, nije bilo). O Mebijusovom Srebrnom-lova-letaču-skupljaču neću ni da govorim, to ko i da nismo videli, bio je to ćor-sokak njegov.

            15-tak tabli objavljenih u „Gradcu“ opet otvaraju apetit za Mebijusom, neumornim genijem tragaocem, no, čini se, biće to jedine mrvice narastajućeg kolača koji će nam, kako Boban jednom reče za SF, zauvek ostati nedostupan. Na žalost našu.

(„Emitor“ br. 120, 1992)