1993: PIRATERIJA NA SVE STRANE

(Slučaj 1.)

            Interna tajna konačno je postala javna: hrvatski video-distributeri optuženi su u hrvatkoj štampi za kršenje zabrane trgovine sa SR Jugoslavijom! Naravno, otkriće ovog prekršaja u datom trenutku nekome će doneti političke poene jer, saradnja video preduzeća ove dve zemlje, formalno neprijateljske, obavlja se, Via Austria, još od 1991.g. Bez obzira na rat, u SRJ su stizala nova video kola hrvatskih nakladnika („Jugofilma“, „Jugotona“ – koji su kasnije promenili ono Jugo – i drugih). Time se u nas popunjavala praznina u izdanjima velikih filmskih kuća („MGM“, „Verner bros.“) za koja su hrvatski izdavači imali ekskluzivna prava objavljivanja.

(Ovde je, razumljivo, reč o legalnim video izdanjima. Saradnja video-pirata, ako postoji, a zašto ne bi?, nije obznanjena valjda jer je tu akumulirana dvostruka nezakonitost.)

Sve u svemu, izgleda da se u video saradnji obrtala velika para pa je rabota zapala za oko nadležnima. Ostali oblici ilegalne saradnje, npr. izdavaštvo, iako postoje (istina, toliko retko da su u rangu čuda) manje su poznati upravo zbog malo novca koji u njima menja vlasnika.

A narod ne kaže uzalud: Para vrti gde burgija neće.

Gde je više para veća je i rupa.

(Slučaj 2.)

            Sankcije OUN, one prve, čiju godišjicu beležimo uskoro, ukinule su kulturnu saradnju celog sveta sa Jugoslavijom. Prepušteni sebi neki od ljudi koji se bave kulturom (tzv. kulturni pregaoci) nekako su se snašli. Pre svih video-distributeri, oni legalni i oni tzv. pirati, te nam i dalje, makar i u smanjenom broju, nude nova dela svetskog filma. Za njihovim primerom krenuli su i elektronski mediji, TV i radio. Bez pardona se presnimavaju pa emituju sve vrste programa, od muzičkih spotova do igranih serija.

            Ostali kulturnjaci nemo posmatraju događanja.

            A istorija, ona bliska, kaža nam bar dve stvari:

1.      Liban je, za vreme građanskog rata, bio centar video pirata celog sveta, i

2.      Stara SFRJ je, u vreme svoje slave, spadala u grupu srednjih kradljivaca autorskih prava (sa Nemačkom, Italijom, Korejom, Arabijom, Kiprom). Poznato je da SSSR dugo nije priznavao autorska prava i štampao sve što mu (od drugih) treba. Nepoznato je da li se našim autorima poštuju odnosno priznaju autorska prava.

A kultura sveta, za nas sada, eto, nema granica bar dok je video traka i satelita na nebu. Bar nešto.

(1993)