Pesnički prvenac Aleksandre Krištof kreće se prostorima potopljenim u senke i odjeke koji umnožavaju i menjaju početne slike ljudske svakodnevice. Tako se iza pojavne, fizičke egzistencije otkrivaju i otvaraju ponori raznih, čak potpuno oprečnih tumačenja, čitanja, vrednovanja jednog motiva, pojave, emocije, Nivoi pojedinačnog (u kome je klupko fluidnih, neretno i kontradiktornih podsistema), porodičnog i grupnog prepliću se u stalnom ponavljanju udesa igre i poigravanja opsenama i fascinacijama faktima nepodnošljive lakoće postojanja. Beskrajni su nizovi valera razapetih između ultimativnih krajnosti ljubavi i smrti, potvrde i negacije. Određivanje vlastitog trajanja kroz konstantnu zapitanost nad već donetim vrednosnim sudovima te njihove promene, prilagođavanje, jedini je način da se moć i nemoć prihvate kao datost i, kroz preobražaje, odraste u oklopu tela i njegovih sokova, pred varkama svesti, među zidovima vremena i prostora koji lome, satiru meso. No, uprkos naučenom, prihvatanju bespomoćnosti, metka i noža, zapčanika mašina, vatri, slici sopstvene glave u rukama dželata, i pored lutanja kroz tunele urbanog mravinjaka, glasavi bližnjih, majke, nose klicu želje, nada, klicu koja traži svoj put i postvarenja...
(1997)

0 komentara:

Постави коментар

top