Pesnički prvenac Aleksandre
Krištof kreće se prostorima potopljenim u senke i odjeke koji umnožavaju i
menjaju početne slike ljudske svakodnevice. Tako se iza pojavne, fizičke
egzistencije otkrivaju i otvaraju ponori raznih, čak potpuno oprečnih
tumačenja, čitanja, vrednovanja jednog motiva, pojave, emocije, Nivoi
pojedinačnog (u kome je klupko fluidnih, neretno i kontradiktornih podsistema),
porodičnog i grupnog prepliću se u stalnom ponavljanju udesa igre i poigravanja
opsenama i fascinacijama faktima nepodnošljive lakoće postojanja. Beskrajni su
nizovi valera razapetih između ultimativnih krajnosti ljubavi i smrti, potvrde
i negacije. Određivanje vlastitog trajanja kroz konstantnu zapitanost nad već
donetim vrednosnim sudovima te njihove promene, prilagođavanje, jedini je način
da se moć i nemoć prihvate kao datost i, kroz preobražaje, odraste u oklopu
tela i njegovih sokova, pred varkama svesti, među zidovima vremena i prostora
koji lome, satiru meso. No, uprkos naučenom, prihvatanju bespomoćnosti, metka i
noža, zapčanika mašina, vatri, slici sopstvene glave u rukama dželata, i pored
lutanja kroz tunele urbanog mravinjaka, glasavi bližnjih, majke, nose klicu
želje, nada, klicu koja traži svoj put i postvarenja...
(1997)
0 komentara:
Постави коментар