Knjiga „Stalno se vraćajući kući“
nije, osim pohvalnih prikaza, pobrala žanrovske – SF – lovorike (tj. nagrade) 1985.g. godine kada se originalno
pojavila. Razlog tome je svakako u nepripremljenosti čitalaca na ovakva dela a
ne u delu samom jer je ono jedan od vrhunaca (a pisac ovih redova je sklon da,
čak, poveruje da je u pitanju i sam vrhunac) stvaralaštva Ursule Legvin.
Nepripremljenost u ovom
slučaju znači nespremnost da se prati i prihvati širina autorove vizije i način
na koji se ona predstavlja. Jer „Stalno
se vraćajući kući“ nije roman u klasičnom (čitaj, naučenom, naviknutom)
smislu reči. U pitanju je knjiga koja je na tragu postmodernističkih igrarija formom te u sebi objedinjuje gotovo sve
načine saopštavanja misli i znanja pismom: od klasične priče, poezije, drama,
aforizama do eseja (o zoologiji, biologiji, ekonomiji, etnologiji...), rečnika,
šeme ručnog veza, notnih zapisa i kulinarskih recepata! Ovako – za SF – radikalno razuđeno tretiranje
priče, uprkos dugoj i prihvaćenoj žanrovskoj tradiciji baratanja verodostojno
izmišljenim dokumentima, arhivama i knjigama, ipak, nikako nije moglo odmah
biti široko prihvaćeno.
No, ovakva koncepcija
knjige bila je jedini način da nam se predstavi jedan narod budućnosti, narod Keša
(koji će živeti u onome što posle nas i zemljotresa-potopa ostane od Kalifornije) u sveukupnosti svog
postojanja. Svakodnevica jednog sveta biće secirana, geneza segmenata
objašnjena, a zatim će telo sveta biti ponovo sastavljeno u totalnu sliku
sačinjenu od mrlja životnih priča običnih ljudi. I, pre ili kasnije, shvatićemo
da ti mali, gojaznosti skloni ljudi žive u oduvek traženoj Utopiji, svetu mitološkog jedinstva sa Prirodom i Sobom.
Naravo, „Stalno se vraćajući kući“ nije didaktično-moralizatorska
priča-preporuka (Ursula Legvin je
suviše dobar pisac da tako nešto sebi dozvoli) već strasno izmaštana slika
sveta u kome bi autorka, sećajući se i žaleći ubijenu kulturu Indijanaca (paralele su više nego očite)
želela da je.
Ovu fascinantnu
antropološku knjigu-studiju, ilustrovanu, kako i dolikuje, crtežima i
geografskim kartama, prati i, kao svojevrsni medijski pomak, audio kaseta sa
originalnom muzikom Keša.
Sasvim skroman i
dobronameran predlog pisca ovih redova bio bi: Ne propustite ovo podsećanje na iluzije koje život znače.
Knjigu je nadahnuto
preveo Aleksandar B. Nedeljković a
objavio dr. Zoran Živković u svojoj
privatnoj SF ediciji „Polaris“.
(„Dnevnik“, 1992)
0 komentara:
Постави коментар