MAD MAX 0-1-2 VIDEO „Mad Max“ 1-3, režija George Miller

Luksuz je osnovna odlika videa. Luksuz znači neobaveznost. Ako imate tu spravicu više ne zavisite od dobre volje i ukusa šefova bioskopa i uredničke ćudi TV ljudi. Film možete gledati kad vam se i koliko puta oće, ucelo ili na komade, na preskom, unazad, usporeno-ubrzano. Naravno, ono što ćete gledati zavisi od ćudi urednika u video izdavačkim kućicama, od toga imate li novca da iznajmite kasete i nije li ko kasetu uzeo pa ne vraća. Ali, apsolutne slobode nema, ne postoji, ima samo stepena iste. Zato, posegnimo za kasetom na polici, luksuzno. Ovaj put to je:

           „Mad Max“ – snimljeno 1979, režija G. Miller, gl. uloga M. Gibson.

            Film je ostvarenje Američkog sna (iako je iz Australije): malo love (za snimanje) – puno love (zarade). I anonimusi postaše zvezde. Digla se velika prašina. Zašto? Pojma nemam. Dotično parčence trake ordinarna je šema, kliše, šablon. Nema zrna soli u svemu. Priča o policajcu kome moto-banda ubije prijatelja, ženu i dete a on se osveti  zamara i davi. 10 i kusur godina nije ovom filmu donelo ništa. Vratilo ga je tamo gde mu je mesto: u „ŽNJ“ klasu (i u neko, cakanom facom g-dina Mela uzdrmano srdašce).

            „Mad Max 2“ – iz 1981. godine, režija i gl. uloga = isto (vidi gore)

            Drumski ratnik dve godine kasnije radi kao švajcarski sat. Svet je (konačno) propao, preživeli su zli, sumanuti, prljavi, raščupani, divlji, uvrnuti. Ima nešto pristojnog sveta, samo, svi su izgledi da ni on neće dugo, posebno što imaju benzin koji svima treba. I Maxa će miris istog domamiti pa će stvari početi da odvijaju se.

            Godine koje su prošle ne mogu da naude „Maxu 2“ jer je u pitanju potpuno razrađena film-strip tvorevina (koja je svesna da je to što je), zaokužene ikonografije. Od prve scene (čupanja, iz ruke, strele, naživo) film bije u glavu. Motoristi iz prvog dela čisti su diletanti za tipove koji se sada vozikaju okolo po pustinji na čelu sa (sa sve Irokezi-frizurom, percima i plavušanom na motoru) glavnim ludakom parade. A da vidite šta sve može da ide na 2 i 4 točka! I da leti! Pa svi oni samostreli, pojedinačni i rafalni! I ragbijaške naramenice (baška)! Scenaristi i scenograf su do besvesti čitali i gledali Hermanov strip „Džeremaja“, a i špageti vesterne (koje je i Herman gledao), ali nema im se šta zameriti: lekciju su naučili za 10. A kad neko Maxa počne da davi moralisanjem ovaj ga (kako u stripu i treba da bude) zvekne po pljuci i ode da se gore-dole ganja sa bagrom. Čista uživancija! Posebno (opet), baš kad treba da bane onaj Irokez da se kezi.

            Film završava opštim trijumfom (iako vas malo boli glava od silnog jurcanja machina bez auspuha), sa malo zadržane katarze, a slova samo što ne kažu „Kraj epizode“. I svi čekaju nastavak.

 

           „Mad Max 3“ – iz 1985. godine, i dalje režija i gl. uloga isto (vidi gore)

            Iza kupole gromova Max (Mel) je pustio prosedu kosicu, skupio koju boricu, uobličio hrskavice i sad je facko što šipči, pjehe, kroz svet koji je ostavio u prošlom nastavku, dolazi u grad sa posebnom podelom, da ne kažem razmenom, rada, bije se i pobedi, pa ga izbace da bi ga spasao buljuk dece koja čeka mesiju i, kad ga već nema, ode (za promenu) da razbuca ono malo grada s početka.

            U osnovi svi aduti su tu ali priča ne radi. Preskače. Tandrče. Ako je „Maxu 2“ „Max 1“ bio (a jeste) nepotreban (onda je „Max 3“ pravi nastavak „Maxa 2“ koji je u stvari „Max 1“ a 3 je 2 a 1 je 0), „Max 3“ je onaj poslovično slabi nastavak dobrog početka. Istina, pozornica je i dalje bila sjajna i trebalo je samo napraviti novu postavku, ali, vremena filmskih serijala (očito) su prošla, ljudi su se umorili, niko nije hteo da pravi TV seriju od 1253 nastavka i... nema više Maxa.

            Od onoga što ima, gledajte „Maxa 2“ (koji je 1), ako baš insistirate „Maxa 3“ (koji je 2). Ostalo ne vredi pa i ne gledajte. Poklonite sebi tih sat i po vremena.

            Spavajte.

(„Emitor“  br. 114, 1992)