TIME-LOVE-OPERA-STORY, „Milenijum“, režiser Michael Anderson, video izdavač „M export-import“, 1991.

Scenarista „Milenijuma“ je John Varley što je samo po sebi trebalo da (mi) nešto znači (a znači znatiželju) jer:

1.      Varley je pisac čije priče (objavljene u nas) veoma cenim,

2.      jedan njegov romana (neobjavljen u nas) zove se, baš, „Milenijum“.

I tu nastaje laka zabuna. Varley je, kako piše na špici filma, scenario za „Milenijum“ napisao po svojoj kratkoj priči (neobjavljenoj u nas) iz 1977.g. imena „Air Raid“, što će reći „Vazdušni prepad“, koju je kasnijie proširio u roman „Milenijum“ (iz 1983.)  koji je izdat 1983. tj. pre nego što je film „Milenijum“ (iz 1989.) po priči „Air Raid“ snimljen. Nenagradno pitanje je: kad je Varley napisao scenario za film, koji se, kako rekoh, zove „Milenijum“, a po svojoj priči znate-već-kojoj.

            A sve ostalo je manje zabavno.

            Sećam se da sam, pre nekoliko godina, bio zainteresovan kada sam na špici jednog SF filma pročitao da je scenarista SF pisac Džoe Haldeman, a posle se ispostavilo da je u pitanju rutinska konfekcija. Zaboravio sam ime filma a Haldemanu zaželeo da je bar honorar bio dobar jer mu je lova očito bila nužna. Znatiželja u vezi sa Varley-em je bila: Šta će on da napravi od svoje priče?

I...

Pričica o komandoskinjama iz budućnosti koje otimaju ljude osuđena da izginu u avionskim nesrećama i trijumfu ljubavi sadašnjeg čoveka i buduće žene-komandosa, uz opštu propast budućeg sveta zbog vremetresa radi u granicama korektno snimljene lake razbibrige tipa „akcioni-NF“, kako piše na omotu kasete. A bilo je materijala i za nešto više. Ovako je ostala gomila neobjašnjenih stvari (zašto samo komandoskinje iz budućnosti izgledaju normalno tj. XX-vekovno u budućnosti – onda i nije čudo što nema dece, ko bi sa onakvim kreaturama od muškaraca radio one stvari) i paradoksa

(a/ zašto komandoskinja ne sreće samu sebe kad se vrati u isto vreme u kome je bila, ako je bila?,

b/ zašto glavna glumica izgleda ko pljunuti Dejvid Bouvi?)

koji nikoga – sem gledaoca - ne brinu. A njega će zabrinuti i to što je zbog ove time-love-opera-story bacio lovu u vetar, trošio skupu struju i skupe mašine i svoje nepovratno vreme i živce. I na kraju će mu postati jasno da ona engleska „nikada neći biti toliko bogat da bih kupovao jeftine stvari“ i te kako važi.

(„Emitor“ br. 114, 1992)