Lokalni autobus na liniji od jednog do drugog kraja grada, iz stambenog
dela do industrijske zone, ili barem onoga što je od nje ostalo, koči na
stajalištu u blizini međugradske autobuske stanice. Tamo već čeka uobičajena
garnitura putnika: par školaraca, dve nastavnice, nekoliko radnika u plavim
kombinezonima i službenica. Na pola puta između ove dve grupe je pozicija
vižljastog, prosedog muškarca koji, sudeći po odelu, nije običan radnik ali
nije ni činovnik; biće da je šef magacina ili neke od službi održavanja pa,
iako posluje sa papirima i evidencijama, mora da rešava i praktične situacije.
On stiže desetak minuta pre dolaska autobusa, pali cigaretu i pozdravima
dočekuje poznanike i kolega sa posla. Omanji, trbušasti muškarac srednjih
godina, odvraća na pozdrav i puta: „Kad
ćeš već da ostaviš taj duvan?“
„A što on ne ostavi mene“, glasi odgovor.
„Pa nije zdravo a i skupo je.“
„Ih, to priča televizija a narod veruje. Jedno vreme pričaju na sva
usta, ne možeš da nađeš kanal da nije o diskusija o tome. Posle sve ide po
starom dok se opet ne sete. Kad odeš kod lekara on kaže da ne pušiš a prsti mu
žuti od duvana. Neće država da ukine duvan jer od tog poreza živi. Od poreza na
duvan i alkohol se isplaćuju plate i penzije. Kako da odseku tu granu kad su
nakupili administraciju a u pravoj proizvodnji jedva da ima radnika? Nego je
narod naivan...“
„Što bi narod bio naivan?“
„Kako zašto? Još pitaš? Narod je naivan jer nema pojma i
ništa ne zna i veruje sve što mu političari i oni sa televizije pričaju. Ni
mala deca ne bi verovala toliko. To nas sve ubi.“
„Koje?“
„Pa to – patriotizam. I Evropa. Ne može, brajko moj, i ovce i novce.
Oni su nas u sve ovo uterali a sad im se mi umiljavamo da nas prime u Zajednicu
a tamo ćemo da budemo ti koji rade najprljavije poslove.“
„Čekaj, a kakve veze ima patriotizam sa tim? Ne
razumem...“
„Da, da... Mnogi ne razumeju al vlast to i hoće - da ti
ništa nije jasno pa da samo njima veruješ i gutaš sve što ti serviraju. I sve
se to radi planski. Misliš ti da je slučajno što sad baš hapse te koji su, kao,
pokrali firme i budžete? Nije-nego, znali su oni to još ranije ali onda im nije
išlo u račun da sve pozatvaraju. Onda su jurili pilićare i sitne prevarante. E
sad, kad su videli da se sprema teška gužva, da se zakuvalo oni rešili - ajde
da malo hapsimo da
„Ali, ovi što sad hapse nisu bili na vlasti pre par
godina. Drugi su bili...“
„Jeste, ali su i jedni i drugi znali ko šta radi i samo su čekali
trenutak kad im odgovara da počnu. I to prvo naruče da dođe televizija pa onda
krenu da upadaju. I kao fol zamute lica inspektorima a oni drugi nose
„fantomke“... Ma, sve se zna samo se kalkuliše vreme šta će kad da se objavi.“
„Stani malo. Nisi mi odgovorio, ko tu koga štiti?“
„Ne vredi da ti ja pričam.
Ništa me ne slušaš nego ponavljaš „ko papagaj“ ono što su ti usadili u glavu.
Džaba ti objašnjavam. Naivan je ovo narod, lako ga oko prsta smotaš. A kad to
ne ide daš mu malo patriotizma i pohvataš par direktora i ministara i miran si
neko vreme pa možeš da radiš šta ti je volja.“
„Ali meni i dalje nije jasno. Sve pričaš da čovek ne može da te uvati
ni za glavu ni za rep. Ko da si ti političar a ne oni...“
„Nema veza. Evo stižemo. Idemo malo da radimo. Objasniću
ti sutra.“
I izađu. Za njima
ostane tišina u kojoj se ostali putnici pitaju šta ih je to strefilo i koje će
im istine biti otkrivene sutra.
(2013)
0 komentara:
Постави коментар