A sveščice su, znate i
sami, neugledne (istina, korice su šarene al – Ne sudi o knjizi po koricama, reče Bredberi i još je živ), štampane na jeftinoj hartiji sa bledim i
često mrljavim slikicama. Izdaleka se vidi da unutra nema Bog-zna-šta, već je roba rađena po principu „Dođi, vidi, baci“.
E, al dal je baš tako?
Očito je da su oba
stripa (Italijanska produkcija) rađena za zabavu klinaca kao glavnih
kupaca-publikuma istih. Šema koja treba to da obezbedi je: avantura i jurnjava
po crno-belom svetu, krv do ramena, misterija i zagonetka, detektivska
zapetljancija, svakakvi duhovi i karakondžule, prokletstva, tajne piramida,
prastari jezici i nove Atlantide, horde divljaka i zombija, putnici kroz vreme...
Sve u svemu horor+fantazija+SF+jeza,
tj. „smuti pa šta ispadne“. Klasična podela
na mišiće-mozak-lepotu (a la
Flaš-Zarkov-Dejl) uglavnom je prevaziđena. MM i DD su i mozak i (ne)jaki
mišići. Martijev sluga neandertalac
još i može nekoga da zvekne (i često to i radi) ali Dilanov sluga Gručo Marks
uglavnom priča neslane viceve (da li zato što je Gručo ili što je Marks?).
Od lepote = žena najčešće je slaba vajda, banu tu-i-tamo i, kako već i treba –
vrište (mada DD voli da sa njima radi
i neke druge stvari tj. ONO).
I tako Mita Misterija i Dile(ja) Kereći rade, pa čak i sarađuju (nasleđe Marvelovo). Epizode su celine za sebe,
uz česte pozive na one od pre. Nekog bitnog razvoja junaka (u životu njinom)
nema, oni uvek startuju sa iste (početne) tačke (Dile se čak ni ne presvlači, uvek je u istom odelu – siroma čovek).
Ali, ima i razlika...
Misteriozni se, u svom lako spekulativnom klišeu, poziva na gomile
istorijskih događaja i ličnosti, meša ih i konstruiše pa, na kraju, tura svoje
(misteriozne prste) u sve to. Tako Mita
očešće podseća na neku vrstu Indijana
Džonsa, specijalistu za staro u novom dobu, s tim što umesto biča ovaj ima
onu smešnu budžu od (SF)
blastera-prskalice (koju sve ređe, na svu sreću, upotrebljava).
Kod Dileta D, pak, scenario, prevashodno
horor nastrojen, ne pati od preterivanja u istorijskim perspektivama i
retrospektivama, više je sklon direktnoj akciji u koju su ubačena podsećanja i
citati iz filmova i knjiga, uz poneku varnicu zezanja na sve to. Upravo zbog
toga su i epizode DD u celokupnom
izvođenju čvršće i dinamičnije dok MM
često gaca po brojnim pauzama u kojima se nešto treba/mora objasniti. Uopšte, DD deluje čvršće nego MM koji je često predug, prezapetljan. DD bolje balansira između zadatka
zgrtanja kakve-takve love i nekakvih (ma kakvih, kako ozbiljnih) scenarističkih
egzibicija.
Gomile crtača oba
stripa izlazile su na kraj sa svim (tim) problemima kako su znale i umele.
Ipak, stripovi su, uglavnom, podnošljivo nacrtani (DD redovno bolje).
I na kraju pitanje:
Čemu svo ovo pisanje o (ovim) stripovima?
Pa, kako već rekoh, pre
svega zbog jubileja (kad smo bez iskustva hiljada brojeva Marvel super-heroja i stotka/pedesetica je nešto), a i zato što,
kad već nema boljih stripova na kioscima (a nema ih), treba, barem jednim
okcem, ipak, ne očekujući previše (a među gomilama tankih, naivnih, nedotupavih
pričica nađe se i neka koja može da se provuče) pratiti MM i DD.
A oni jašu li jašu, do
kraja epizoda i dalje.
I ko zna gde će im kraj biti.
(„Emitor“ br. 114, 1992)
0 komentara:
Постави коментар